Izvor: Politika, 30.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne postoji pravedan rat
Bendžamin Ferenc rođen je 1920. u Transilvaniji, ispod Karpata. Porodica se preselila u SAD, gde je 1943. diplomira pravo na Harvardu i pridružio se američkoj vojsci. Pod komandom generala Patona kao protivavionski artiljerac učestvuje u odlučujućim bitkama Drugog svetskog rata u Evropi, od iskrcavanja u Normandiji do oslobađanja logora Buhenvald, Mauthauzen i Dahau; zauvek su mu se urezali prizori iz krematorijuma u kojima je još gorelo ljudsko meso. Postao je tužilac u nirnberškim procesima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << protiv komandanata pozadinskih jedinica SS trupa koje su ubile preko milion ljudi. Agencija AP je optužbu koju je vodio Ferenc tada nazvala "najvećim krivičnim procesom u istoriji". Svi okrivljeni su osuđeni, trinaest na smrt. Ferenc se kasnije bavio advokaturom, napisao više knjiga o međunarodnom pravu i učestvovao u međunarodnom komitetu pravnika koji su udarili temelje za usvajanje Rimskog statuta i uspostavljanje prvog međunarodnog krivičnog suda.
O Haškom tribunalu, političkim uticajima na tužilaštvo i sud, pravdi za poražene i pobednike, razgovarali smo u Budimpešti posebno za "Politiku" posle serije Ferencovih predavanja u Central European University.
Može li suđenje za ratne zločine da bude pravedno ako su tužioci pobednici, a okrivljeni u ratu poraženi?
Nije stvar ko sudi ili kome se sudi, nego šta se dešava na suđenju i da li je ono pošteno. Naša pravila su, na primer, određivala da optuženi mora mesec dana ranije da dobije svaki dokument i svaki dokaz protiv njega koji će biti izveden na suđenju. Dokumenti su bili prevedeni na dva jezika, optuženi je birao svoje branioce koje je plaćala američka vojska, a suđenja su bila javna i na kraju i publikovana. Zato su bila pravedna. Okrivljene nikada ne bi optužili nemački sudovi, stoga su suđenja u Nirnbergu bila jedina šansa da se preispita njihova krivica.
Sud nije preispitivao saveznička kršenja ratnog prava, kao što ni glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte nije pokrenula ni istragu povodom optužbi o zločinima NATO-a 1999. tokom napada na SRJ. Pravda nije univerzalna?
Ne bih da ocenjujem rad Karle del Ponte, ali njen slučaj je sasvim drugačiji od onoga koji smo mi imali. Mi smo u ono vreme potpuno kontrolisali teritoriju Nemačke, imali smo apsolutan pristup svim potrebnim materijalima, podacima, svedocima, u radu nam je, ako je to bilo nužno, pomagala i vojska sa svojom silom, a sve to nije na raspolaganju Karli del Ponte. Ona zavisi od vlada pojedinih država i njihovih armija, što je drugačija situacija. Bio sam tužilac u slučaju pripadnika "ajnzacgrupe" što nijedan Amerikanac nije znao pravilno da izgovori; to su bile SS jedinice koje su pratile napredovanje Vermahta u Poljskoj, Sovjetskom Savezu i drugim državama, "eleminišući" u pozadini sve Jevreje, Rome i pripadnike drugih naroda, žene, starce i decu. Nemci nikada nisu koristili glagol "ubiti", već striktno "eliminisati", mada su sve što su učinili opisali u strogo tajnim izveštajima. General Telford Tejlor je bio moj pretpostavljeni u Nirnbergu. On je u podrumu jedne vile kod Berlina otkrio oko deset miliona nacističkih dosijea u kojima je bio precizan opis rada svakog pripadnika partije i kako je služio Trećem rajhu. Tu smo pronašli sve – imena komandanata, koliko ljudi su ubili, vreme, mesto i spisak onih koji su učestvovali u ubijanju, a među njima i oko 100 optuženih koji su nam tvrdili da nemaju pojma o počinjenom genocidu.
Haški sud je osnovan u skladu sa Poveljom UN kao "sredstvo prinude" a ne kao potpuno nepristrastan sud. Nije li pritisak velikih sila i njihov uticaj na Tribunal anulirao kredibilnost takvih suđenja?
Sistem međunarodne bezbednosti koji je uspostavljen posle Drugog svetskog rata poverio je konačnu reč u odlučivanju Savetu bezbednosti UN koji ocenjuje koje su dodatne mere i sredstva nužni za osiguranje mira. Osnivanje krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju predstavlja korak napred u evoluciji međunarodnog kaznenog prava. Pre toga, osim Nirnberga, nismo imali ništa slično. Zato smo mi pravnici to pozdravili kao napredak iako sudovi ne rade u političkom vakuumu jer u pozadini ima političkih uticaja. S druge strane – bez političkih uticaja taj sud možda nikada ne bi ni bio formiran. Stoga je osnivanje Haškog tribunala bilo dobro, i dobro je da se trudi da sudi pravedno. A oni koji bi da utiču na sud, protivili bi se svakom sudu i pravdi.
Sud u Hagu krivicu nekih optuženih vaga na osnovu "komandne odgovornosti" koja se različito tretira od primera do primera. Ako je Radovan Karadžić odgovoran za zločine počinjene u Bosni, zar ne bi trebalo po istom principu da budu optuženi i drugi komandanti i državnici (i iz SAD) koji su bili na vodećim položajima kada su njihovi vojnici vršili zločine?
Naravno da tu postoji nejednakost, jer takvi sudovi sude ograničenom broju onih koji su optuženi za ratne zločine. Mnogi nikada nisu ili neće ni biti optuženi, što je samo po sebi nepravedno. Ako biste hteli sve da optužite, sudovi ne bi bili sposobni sve da procesuiraju. Ali ako međunarodni sudovi osude neke, a nacionalni sudovi preuzmu odgovornost i presude krivicu ostalih optuženih, onda smo bliže pravdi.
Nije li licemerna politika SAD koje se zalažu za neprikosnovena ljudska prava ali ne priznaju nadležnost međunarodnog krivičnog suda u sopstvenom slučaju? Da je pravda dosledna, zar ne bi i nekadašnji američki ministar odbrane Donald Ramsfeld, kao i njegov pretpostavljeni Džordž Buš, odgovarali za zločine protiv čovečnosti na primer u Iraku?
SAD su, pre svega, velika demokratija, a u svakoj demokratiji je normalno da postoji sukob mišljenja. Ova administracija je zauzela realističku, tvrdu poziciju u odnosu na međunarodne odnose u svetu. Zato je, recimo, ministar Ramsfeld zagovarao politiku "prethodnih udara" na potencijalno opasne države po nacionalne interese SAD, a to je podržavala Bela kuća. Teorija da su "prethodni udari" na neke države dozvoljeni kao samoodbrana pred napadom protivnika, poslužila je za pravdanje američke politike u Iraku i drugim kriznim žarištima. Ne slažem se s takvom politikom, isto kao ni mnogi drugi međunarodni pravnici, pre svega britanski. Problem je što još uvek nemamo jasna pravila kada je humanitarna intervencija opravdana, a kada je samo izgovor za intervenciju. Što se tiče Ramsfelda, protiv njega je, koliko znam, pokrenut proces u Nemačkoj. Nemačka ima tu posebnu odgovornost baš zbog pravila koje je uspostavljeno nirnberškim procesima a koje određuje da visok položaj ne sme nikoga da zaštiti od preispitivanja njegove krivice. Ramsfeld više nije ministar, predsednik Buš uskoro neće biti na tom položaju, Kongres je već promenjen i nadam se da će onaj deo američke javnosti koji ne deli procene sadašnje administracije biti sposoban da se vrati izvorima tradicionalne američke politike, u čijem je središtu bilo poštovanje ljudskih prava i pravne države.
Tokom suđenja u Nirnbergu najviše vas je pogodila bezosećajnost optuženih i to što su napad na Sovjetski Savez pravdali strahom od ataka na Nemačku. Paradoksalno, takva logika vraća se posle toliko decenija, ali sada iz Vašingtona?
To je užasno neprijatna činjenica. Unesrećuje me spoznaja da je ova američka administracija zaboravila lekcije koje smo naučili tokom nirnberških suđenja.
Nedavno je šef francuske diplomatije Kušner pomenuo mogućnost rata s Iranom. Međunarodno pravo više ne zabranjuje agresiju?
Jedna od ključnih pouka nirnberških suđenja posle rata koji je iza sebe pustio 40 miliona mrtvih, jeste spoznaja da rat nije pravo naroda nego nezakonit čin. Najpoznatiji pravnici u međunarodnoj pravnoj komisiji saglasili su se da će kažnjiva radnja započinjanja rata, čak i bez neke šire ili nove definicije, moći da se goni i u okviru novog Međunarodnog krivičnog suda. Svesni smo da su kroz istoriju provejavala različita mišljenja u vezi sa upotrebom sile – neki su verovali da je sila zlata vredna, da velika riba uvek guta malu i da je to iskonsko božje pravilo koje čovek ne može promeniti. Ne delim to mišljenje makar bio ismevan kao idealista, iako sebe nazivam realističnim optimistom; uočavam poboljšanja u našem životu uprkos činjenici da napredak ne ide uvek u pravoj crti i nije lak. Upitajmo se kakav su nam svet dali oni koji se protive svetu u kome vlada međunarodno pravo? Dali su nam svet mizerije u kome muče i ubijaju nedužne. Zato nisam pristalica "preventivnih napada" i mislim da to nije ni većina američkog javnog mnenja. Istina će izbiti na videlo, onako kako je to uočio Linkoln: "Možete neko vreme da lažete sve ljude. Možete i sve vreme da lažete neke ljude. Ali ne možete sve vreme da lažete sve ljude."
-----------------------------------------------------------
UN zabranjuje nasilje
Rat sa Hitlerovom Nemačkom je nazivan pravednim, a kako biste nazvali napad na Irak?
U mom shvatanju prava ne postoji "pravedan rat". Povelja UN zabranjuje upotrebu rata i nasilnih sredstava osim u nekoliko veoma ograničenih slučajeva – u samoodbrani protiv oružanog napada ili ako to odredi SB UN. To obavezuje sve nacije, i velike i male, članice UN. U trenutku kada počnemo da napuštamo vladavinu prava i prepustimo nekom drugom da procenjuje kada je upotreba sile dozvoljena a kada je bolje da ostanemo u okviru zakona – e, tad smo se obreli na Divljem zapadu, ali na međunarodnom nivou.
-----------------------------------------------------------
Pravedno suđenje
Je li dvodnevno suđenje nacističkim zločincima u Nirnbergu, gde ste bili tužilac, iz današnje perspektive bilo pravedno?
Jeste, jer su optuženi bili osuđeni na osnovu njihove sopstvene dokumentacije. Nisam čak morao da pozovem jednog jedinog svedoka, jer sam imao na raspolaganju sve nemačke tajne dokumente i izveštaje koji su dokazivali krivicu optuženih i koliko ljudi su pobili, u kojim gradovima, ko su bili oficiri odgovorni za zločine. Tako sam svoj primer optužnice protiv 22 oficira, odgovorna za smrt preko milion ljudi, uspeo da završim za svega dva dana. Posle toga je usledila odbrana u kojoj su optuženi tvrdili da o svojim zločinima nisu imali pojma, pa je, iako je glavni pretres trajao svega dva dana, trebalo još nekoliko meseci da se dokaže da je odbrana samo hrpa laži. Među 22 optužena je bilo i šest generala. Glavni optuženi je bio general SS dr Olendorf. Svoje postupke je objasnio prosto – "Morali smo da ubijamo Jevreje jer su podržavali boljševike, pa smo time sprečili veći otpor protiv nas". Kada sam ga pitao zašto su morali da ubijaju decu, rekao je – "Ako smo ubili roditelje, morali smo da ubijemo i decu, jer deca bi porasla i postala neprijatelji Nemačke". Pitao sam zašto su onda ubijali Rome. "U Rome niko nije imao poverenja, zato smo ubijali Rome", objasnio je general Olendorf. Užasnuo sam se, dok sam slušao njegove argumente. Isto osećam i danas, iako je prošlo šest decenija. A tada sam imao 27 godina, i to je bio moj prvi slučaj u sudu.
[objavljeno: ]
