Izvor: Politika, 14.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne mogu da se odreknem politike
Knjiga "Meta" Vuka Draškovića objavljena je na sedmu godišnjicu petooktobarskih promena i on se ponovo našao u žiži srpske javnosti. Sa ruševina sopstvenog političkog udesa, kako sam kaže, oglasio se knjigom sećanja. Priznaje, kao u košmaru nekom, prođoše mu najbolje godine. Kao političar bio je obožavan, proganjan, osporavan i poštovan. Nadasve iskren, emotivan, neoprezan i nepredvidiv. Vratio se pisanju. Svedoči da je stvaranje "Mete" bilo veoma bolno. Veli ipak, teže bi mu bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je nije napisao. Godine posle atentata na Ibarskoj magistrali 1999. godine smatra slučajnim, živi na veresiju. Bio je pokretna meta, a nekim čudom je preživeo. Smrt namenjena njemu, pokosila je mnoge oko njega.
– Na vrhu i na dnu, na brdu i u provaliji. To sam bio – piše Drašković.
Posle više godina ponovo ste objavili književno delo. Vaš govor na promociji u "Kolarcu" podigao je na noge prepunu salu i podsetio na vreme kada ste suvereno vladali opozicionom političkom scenom Srbije? Kako se osećate?
– Zadovoljan sam i reagovanjem čitalaca i beogradskom promocijom, ali ja više ne umem da se radujem. Posle svega što sam doživeo, radost, čini mi se, ne prianja za mene... Hteo sam da budem strog, pošten, kritičan, pre svega prema sebi. Mnogo je velikih događaja čiji sam bio svedok, i jedan od glavnih aktera. Preskočio sam manje važna zbivanja i susrete.
Politički analitičari različito tumače petooktobarske događaje. Po nekima tada se desio puč, prema drugima revolucija, a neki su skloni da kažu da je Milošević samo izgubio izbore. Kakvo je Vaše viđenje petog oktobra?
Izgubio ih je 24. septembra. Petog oktobra Milošević je već bio poražen i bio je onoliko jak koliko i Hitler kada su sovjetski tenkovi bili pred njegovim bunkerom. I baš u tom trenutku, sa komandantima Miloševićevog terorističkog poretka napravljena je nagodba, i oni su proglašeni za saveznike demokratskih promena od 24. septembra. Mogu da pišu analitičari šta god hoće, ali peti oktobar je bio prilika da se zakucaju ekseri u mrtvački sanduk jedne prošlosti i da režim potpiše kapitulaciju. To se nije dogodilo. Krivi su oni koji su pravili te nagodbe.
Da li su te nagodbe napravljene da bi 5. oktobar uspeo, ili iz nekog drugog razloga?
Ne vidim da bi iko normalan sada mogao da zamisli da je Žukov, kada je ulazio u Berlin, tražio nagodbu i dogovor sa Gebelsom i Geringom da bi lakše oborili već oborenog Hitlera. Oni su hteli da izdaju Hitlera 1945. godine, isto kao što su Legija, Marković i Pavković rešili da izdaju Miloševića, da ga se odreknu, a da im pobednički DOS bude otirač za njihove zločine i krvave tragove. Nisam bio tada ovde, i pratio sam to iz onog kućnog pritvora u Budvi, sa radošću i sa gorčinom. Sa radošću što je otišao Milošević, sa gorčinom što je ostao Milošević. Od 1990. godine do 5. oktobra 2000. u Srbiji nije bilo bune, demonstracija, borbe protiv Miloševićevog režima, a da ih nisam predvodio. Samo jednom, sticajem okolnosti, izbačen iz Srbije, gledao sam kako neko drugi komanduje demonstracijama i narodnom voljom. I tada je sklopljen pakt sa đavolom. Sve što nam se dogodilo posle 5. oktobra, uključujući i ubistvo premijera Đinđića, posledica je tog pakta.
U Vašoj knjizi provejava misao da je vlast organizovala atentat na Vas u Budvi, a da je opoziciji to odgovaralo. Kako je došlo do toga da i jednima i drugima odgovara da Vas nema?
Razumem zašto sam bio glavna meta režima. Predvodio sam vodeću antirežimsku stranku u opoziciji i neformalno bio lider cele opozicije. Režim, međutim, lažima i atentatima nije uspeo da pobedi mene i Srpski pokret obnove. SPO je slomljen, a pre svega ja, posle budvanskog atentata. Zbog konstrukcija, glasina i laži koje su prenošene Srbijom, koje su ubedile Srbiju da sam moralno čudovište, i da sam sebi pucao u glavu da bih podigao politički rejting i ojačao pregovaračku poziciju u deobi poslaničkih mandata unutar DOS-a. Tu priču su lansirali moji saveznici iz DOS-a, koji je osnovan u prostorijama SPO-a 2000. godine.
Da ste tada odustali od Vojislava Mihailovića kao kandidata na predsedničkim izborima i podržali Koštunicu, da li bi to išta promenilo?
– Šta bi bilo kad bi bilo... ne znam. Ne može biti ono što nije. Ja, koji sam šakom i kapom delio mandate i počasti na uštrb svoje stranke, bio sam predstavljen kao gramziv. Moje insistiranje na Voji Mihailoviću nije bilo utemeljeno na proceni da će on ostvariti sjajan rezultat, već pre svega na mojoj velikoj mani što žrtvujem mnogo, da ne bih žrtvovao sopstveno osećanje časti. Ogroman je pritisak bio, pre svega iz SAD i Velike Britanije, da se odreknem Mihailovića. On je unuk đenerala Mihailovića. Dojučerašnji saveznici počeli su da me lome, kao što su lomili kralja Petra u avgustu i septembru 1944. godine kada se on odrekao Dragoljuba Mihailovića i dao podršku vođi partizana. To je bila glavna prepreka – moralna prepreka koju nisam mogao da slomim u sebi, pa sam se tešio mišlju da nije važno koliko će dobiti on u prvom krugu. Ja ga se nisam smeo odreći. A u drugom krugu, mislio sam, njegovi će glasovi ionako otići Vojislavu Koštunici.
Smatrate li da je Milošević odlučio da Vas ubije kada ste se obratili naciji u aprilu 1999. godine i kada ste rekli da treba potpisati sporazum o prekidu bombardovanja?
Da. On je nevoljno trpeo to što sam ja radio unutar vlade. To je ostalo u stenogramima. Kada sam se obratio novinarima i rekao da se Srbija mora braniti, pre svega od unutrašnje agresije, tada su rešili da me likvidiraju. Moj nastup na Studiju B prelio je čašu. Mislim da nema pisca koji može opisati dramatiku onoga što se događalo u Saveznoj vladi, prilikom neposrednih ili telefonskih razgovora sa Miloševićem. Nema sumnje da su rešili da ubiju desetine ljudi iz opozicija. Ubili su Slavka Ćuruviju. Mnogo bi bilo Ćuruvija da nije bilo mene u Saveznoj vladi. Poskidali bi oni glave svih koji su im se zamerili, naravno i moju.
Da li ste zazirali od Haga u vreme dok ste bili u vladi?
Zašto bih zazirao od Haga? Nisam nijednog trenutka. To je takođe priča koju su, između ostalih laži, lansirali o meni, da se ja plašim Haga. Da se Haga plaši čovek koji je od početka rata predvodio sve antiratne proteste, koji je najsnažnije u srpskom narodu žigosao zločine koje su činili Srbi u tome ratu.
Šta mislite o nekadašnjim liderima opozicije?
U svakom političkom udžbeniku piše da je njihov odnos, njihovo ponašanje, bilo praktično, svrsishodno, politički pravilno. Ja sam uvek plaćao najskuplju cenu zbog insistiranja na istini, i zbog uvođenja principa moralnosti u politiku.
Kako biste opisali Vaš odnos sa Zoranom Đinđićem?
Rekao bih čak da sam mnogo toga prećutao zbog činjenice da je Zoran ubijen. A mogli ste primetiti s kakvom tugom pišem u knjizi o toj njegovoj, meni neshvatljivoj, želji da ruši SPO. I s kakvom radošću pišem o onim sjajnim danima koalicije Zajedno kada sam prvi i jedini put od 1990. godine u izbornoj kampanji imao saveznike koji mi nisu podvaljivali. Izgarali smo na mitinzima, jer nam je to bila zapravo jedina mogućnost da dopremo do naroda. U knjizi je uglavnom rečima tesno da bi mislima bilo široko. Nisam izneo direktnu optužbu protiv Đinđića, Koštunice, Vesne Pešić, svih onih koji bojkotuju izbore, i koji ne daju da koalicija Zajedno pobedi na parlamentarnim izborima, a siguran sam i na predsedničkim. Da nije bilo bojkota 1997. godine, mislim da bismo osvojili parlamentarnu većinu, da bi Zoran bio predsednik vlade, Vesna predsednik parlamenta, a ja predsednik Srbije. Zato je politički nepošteno optuživati samo radikale, SPS i JUL za ono što nam se kasnije dogodilo. Da nisu bojkotovali izbore, bombardovanja ne bi bilo. Čudi me da se nikada naši takozvani analitičari nisu upustili u razmatranje šta bi bilo da nije bilo. Pitanje Kosova bi tada bilo rešeno tako što bi Srbija prvi put posle 1913. godine dobila međunarodne pečate da joj pripada Kosovo.
Šta mislite o sadašnjoj politici prema Kosovu?
Bolje da ponekad štedim reči. Ako bih rekao ono što mislim, poremetio bih ovo "bratstvo i jedinstvo". Ipak, plašim se da ćemo i ovo posredovanje "trojke" potrošiti u unutrašnjoj agitaciji i da nećemo iskoristiti tu priliku da izađemo sa jasnom i čistom ponudom od dva stava. Ponudom koju bi većina, u UN i EU, prihvatila. Samo dva stava. Prvi: Srbija insistira na maksimalnoj zaštiti Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji, zaštiti svog religijskog, kulturnog i istorijskog nasleđa, i predlaže dopune onoga što je, na ovu temu, predložio Marti Ahtisari. Stav dva: Srbija insistira da se na međunarodnim mapama ne menja postojeće ime postojeće državne granice Srbije sa Albanijom i Makedonijom. Ko će kontrolisati tu granicu – Srbija je tu spremna na maksimalne ustupke. Tačka. Jedna Srbija, dva sistema.
Jedna stolica u UN, jer ni Tajvan nema stolicu u UN. Tajvan je Kina, iako Peking nema tamo nikakvu vlast. Naši pregovarači nam ponavljaju "mi moramo, zbog radikala, zbog našeg javnog mnjenja, tražiti da naši vojnici kontrolišu granicu sa Makedonijom, da naši carinici budu na granici, da mi vodimo poslove odbrane, da Kosovo ne može direktno da sklapa međunarodne i druge ugovore i sporazume bez posredstva Narodne banke Srbije". To niko ne doživljava kao kompromis i kao suštinsku autonomiju. To je mnogo manje od onoga što imaju danas, i mnogo, mnogo manje od onoga što su imali u običnoj autonomiji. Od 1996. godine sam govorio – više od autonomije, manje od nezavisnosti. Srpske vladike kažu, "pozvali bismo mi papu u Srbiju, ali ne smemo od srpskog naroda". Šta to znači? Pa neka onda narod bude vladika. Kao ministar inostranih poslova žestoko sam se suprotstavljao ludoj odluci da se Albanci brišu sa biračkog spiska na referendumu. Šta to znači? Kosovo je u Srbiji, ali Albanci nisu? Postoji pobednička formula, ali mi je, plašim se, nećemo iskoristiti. Nisam optimista, jer mi nikada nismo propustili priliku da propustimo priliku.
Često pominjete u knjizi da je srpski narod glasao za sopstvenu nesreću. Zašto?
Mislim da neki most između mene i ogromne većine ljudi u Srbiji nikada neće biti uspostavljen. Barem ne u ovim okolnostima. Jer, niti će se većina menjati, niti sam ja spreman da se menjam. Najbolje su prolazile političke partije i ljudi koji su nudili laž, projekte uvlačenja ogromne većine u nesreću, i nudili glupost, i sve to na veoma prost način.
Da li mislite da je srpski narod po tome specifičan?
Malo više specifičan od ostalih. Prođimo kroz našu istoriju. Mnogo pre 1990. godine ogromna većina je uvek bila zagledana u dolinu i u plevu. I sve vreme koristila da gađa nacionalne vrhove i ljude na tim vrhovima, koje je prihvatala tek kada su umrli ili bili ubijeni. To je tačno. Bilo bi mi veoma drago da je Sveti Sava bio na turističkom putovanju, pa tada umro van Srbije. Ali nije. Namerno je umro izvan Srbije, zbog tadašnjih raskola, užasa i mržnje u svojoj zemlji.
Da li ste privremeni politički penzioner?
– Ne mogu da se odreknem politike. U mojoj literaturi mora biti politike barem onoliko koliko u Srbiji ima tragike.
[objavljeno: ]
