Izvor: Politika, 14.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(Ne)moć novinara
Mediji su presuđivali kada policija i pravosuđe nisu radili svoj posao Panovizija, lokalna vršačka televizija naterala je veliko preduzeće da prekine proizvodnju dok ne instalira filtere koji bi sprečili dalje trovanje sugrađana. Koji novinar ovakvu priču ne bi poželeo sebi. Ali, čemu bi se više radovao: što je učinio nešto dobro za ljude sa kojima živi ili što je pokazao moć. I da li bi se upitao zašto je fabrika koja je i ranije znala da truje sugrađane sada odlučila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da to više ne čini. Zbog moći novinara? Pa onda Pančevo ne bi ličilo na gasnu komoru pod tmurnim nebom. Zbog probuđene savesti? Zato što je ionako bila planirana prepravka uređaja?
Izvesno je da se novinar Panovizije u svom poslu poslužio Zakonom o slobodnom pristupu informacijama i Rodoljubom Šabićem, poverenikom za informacije. Oni su bili "batina" u njegovim rukama, ili bolje rečeno u rukama građana Vršca uključujući i radnike fabrike.
Ali, ta "batina" često je lakša od komarca. Šabić navodi paradoksalan slučaj. Inicijativa mladih za ljudska prava je od BIA tražila da saopšti broj prisluškivanih ljudi. "Rešenjem sam pre više od godine naložio da BIA saopšti taj podatak. Objavljivanje prostog, sumarnog statističkog podatka o ukupnom broju prisluškivanih ne može ugroziti nikakav legitiman interes BIA. Ona brojku nije saopštila iako je u međuvremenu i Vrhovni sud odbacio njenu tužbu. Više meseci kasnije u Crnoj Gori nevladina organizacija MANS je tražila isti podatak i u sporu sa njihovom bezbednosnom agencijom ANB pozvala i na odluku srpskog poverenika. I moja odluka je postala ,međunarodni presedan& a da nije izvršena u domaćoj zemlji, pošto je u međuvremenu Upravni sud Crne Gore učinio javnim tražene podatke o broju prisluškivanih i praćenih lica", kaže Šabić i tvrdi da je u Crnoj Gori zahtev MANS imao podršku novinara i medija.
Crnogorski slučaj je klasičan primer zajedničkog rada javnosti i medija. O toj vezi novinar – javnost Ruža Ćirković, novinarka NIN-a – za koju postoje dve vrste uticaja, na vlast i na javno mnjenje, kaže: "Lično više volim uticaj na vlast, jer novinari treba da budu transmisija od javnog mnjenja do vlasti, a ne obrnuto. Novinari treba da daju signale vlasti šta treba da radi. Jer, novinari koji su u službi vlasti nemaju ugled ili ga imaju kratko i od toga imaju beneficije".
Transmisija je, međutim, vrlo komplikovana. Jer, ono što javno mnjenje zna, najviše zna iz medija, od novinara. Dr Jovanka Matić, istraživač u Institutu društvenih nauka, kaže da se veliki uticaj objašnjava time "što smo okupirani medijima i sve što znamo je posredovano njima. Na primer, o Ratku Mladiću veoma mali broj građana ima neposredna saznanja. Sva dolaze preko medija i tako formiramo sliku i to ne samo o njemu nego i druge koje se odnose na Haški tribunal ili ratne zločine. Mediji osmišljavaju stvarnost, a mi kao publika to možemo da prihvatimo ili da odbijemo".
Vide li novinari stvarnu stvarnost, da li znaju da tačno prikažu činjenice, da otkriju sve ono što drugi žele da sakriju? Milan Milošević, novinar "Vremena" kaže: "Kod nas se krše skoro sva pravila novinarstva. Na osnovu istraživanja vidi se da je ova profesija u previranju između formula ratne propagande i ,drži i beži&. Profesija još nije na putu ozdravljenja. Mnoge redakcije su u teškom položaju, kao i mnogi mladi novinari koji rade honorarno i za mali novac. Novinar mora da bude heroj da bi normalno radio. Ako pokrenu važne teme od toga se napravi manipulacija, odnosno kampanja orkestrirana na drugom mestu".
Nije teško nabrojati one koji lako mogu da izmanipulišu novinarsko otkriće, da ga "zakopaju" orkestriranom kampanjom: političari, tajkuni, čelnici javnih preduzeća, pripadnici javnih i tajnih policija... jednom rečju vlast. I tu nastaje jedan veliki problem. Jovanka Matić kaže: "Norme novinarske profesije nalažu da se govori o onome što govori vladajuća grupa. To su ideje koje se promovišu kao opšti interes". Jednim svojim delom novinarstvo je osuđeno da bude transmisija vlasti ma koliko mu ta uloga bila mrska.
U činjenici da kod nas nema javnosti, Rodoljub Šabić vidi još jedan razlog za manju moć novinara. "Mi još nemamo javnost kao čvrst, racionalan, na demokratskom vrednosnom sistemu zasnovan skup stavova koji predstavlja moćan korektiv u odnosu na nepoželjne pojave i ponašanje. Mi imamo samo ono što zovemo javnim mnjenjem, što podseća na javnost, ali nije, jer predstavlja pre svega na emocijama zasnovanu kolektivnu reakciju na određene stvari. Kada postoji javnost izveštavanje medija na temu koja govori o nesposobnosti, zloupotrebama ili korupciji, kao verovatan efekat imaće smenjivanje ili odgovornost odgovornih, a kada postoji javno mnjenje verovatni efekat će biti samo još jedna afera ili skandal. Ovo drugo nam se evidentno veoma često dešava", kaže Šabić.
Političari nikako neće propustiti priliku da kažu kako ih "ubi" prejaka ili neodmerane novinarska reč. Možda je to posledica činjenice o kojoj govori Ruža Ćirković: "Mediji su sudili i presuđivali, što ja ne odobravam, ali kada policija i pravosuđe ne rade dobro onda mediji a naročito tabloidi preuzimaju te funkcije".
Ivana Anojčić
[objavljeno: 14.01.2007.]
