Izvor: Politika, 24.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naučeni da glasamo protiv
Glasanje protiv nekoga obija nam se o glavu od izbora na kojima je smenjen Milošević – kaže sociolog Vladimir Vuletić
Zastrašivanje glasača podsećanjem na krah berze 1929. godine, Perl Harbur i Drugi svetski rat, „hladni rat” i kubansku krizu, prikazivanje snimaka Osame Bin Ladena i mahanje „krvavim majicama od 11. septembra”, taktika je koja je Hilari Klinton 22. aprila donela pobedu nad Barakom Obamom u Pensilvaniji. I taktika koja bi mogla da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je košta predsedničke kandidature. „Politika straha” Klintonovoj bi mogla da se obije o glavu, upozorio je i ugledni „Njujork tajm” koji joj je poslednju dobijenu bitku „čestitao” naslovom „Bedan put do pobede”.
List ističe da je način na koji je Klintonova pobedila Obamu u Pensilvaniji „podliji, gluplji, više ulizički i očajnički od svega podlog, glupog, ulizičkog i očajničkog što je viđeno do sada” u trci demokratskih senatora.
Raspirivanje straha kojim se služi bivša prva dama Amerike smatra se najnižim političkim udarcem. Kampanja uterivanja straha okrenula je protiv senatorke dobar deo javnosti, pa čak i novinare koji su donedavnokrili da Hilari Klinton laže da je na nju pucano u Bosni sve dok to nije razotkrio stari televizijski snimak. Hilari je sada, smatraju, prešla sve granice – vodi negativnu kampanju i manipuliše strahovima glasača.
„Glasači postaju umorni od toga, to obesmišljava politički proces" to škodi njoj, njenom protivniku, njenoj partiji i izborima”, piše „Njujork tajms”.
Više od laži senatorki Klinton zamera se što navodi glasače da odlučuju na osnovu mana njenog protivnika, a ne na osnovu njenih vrlina. Da glasaju protiv, a ne za. A to se u razvijenijim demokratijama od naše smatra lošim, ne samo za onog protiv koga se glasa.
Posledice osmogodišnjeg navođenja srpskih birača da glasaju protiv, a ne za, počev od izbora na kojima je oboren Milošević, postale su očigledne. To je, smatraju analitičari, objašnjenje za sve tanje izborne pobede demokratskog bloka. Nekadašnji protivnici Miloševića, sada razočarani u demokratsku vlast, ne moraju da postanu radikalske pristalice da bi bili radikalski glasači. Oni samo glasaju protiv. Nekada protiv Miloševića, danas protiv svog razočarenja. Nekada za DOS, danas za radikale. I danas i onda jednako uplašeni za svoju budućnost.
„Glasanje protiv nekoga obija nam se o glavu od izbora na kojima je smenjen Milošević”, kaže sociolog Vladimir Vuletić.
Strah od povratka u devedesete verovatno je najeksploatisaniji izborni adut na svim izborima od 2000. do danas. U naknadnim analizama poslednjih predsedničkih izbora najzastupljenija teza bila je ona po kojoj je izbore odlučio strah od povratka u devedesete. Taj strah još uvek okuplja više glasača nego radikali.
„Postoji razlika između plašenja i ukazivanja na posledice izbora. Zastrašivanjem se smatra iznošenje katastrofičnih procena i prognoza nekog izbora bez pozivanja na racionalne veze i argumente. Do sada su glasači zastrašivani radikalima, da će njihov dolazak na vlast biti nešto strašno. S jedne strane, može se reći da realno postoje loše posledice njihovog dolaska na vlast, ali oni koji ukazuju na te posledice rade to pre svega da bi prikrili svoje nedostatke”, objašnjava Vuletić.
Kao tipičan slučaj zastrašivanja naš sagovornik navodi to što Demokratska stranka u kampanji svu pažnju sa Tomislava Nikolića usmerava na Vojislava Šešelja.
„A očigledno je da Šešelj više ne može imati takav uticaj na stvari”, kaže Vuletić.
Zastrašivanjem birača više se bave proevropske snage nego njihovi protivnici, tvrdi Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa.
„Ali oni na to imaju i više prava od drugih, jer taj strah ima osnova. Plašenje građana da će Srbija otići u samoizolaciju i ekonomsku depresiju je nešto što je realno ako glasaju za radikale i one koji se udaljavaju od EU. To će se desiti i to ćemo videti. Ali zastrašivanje nekakvim ratom i međunarodnom izolacijom kakva je nekada bila, nije realna opasnost. To se više neće desiti”, tvrdi Nikolić.
Strah, međutim, eksploatišu sve stranke, pa i ona kojom se najviše zastrašuje, i strah je nešto na šta sve računaju, slažu se naši sagovornici.
Zastrašivanje birača, ako je za utehu, nije srpski izum. Ono srpsko u celoj stvari može biti izostanak skoro bilo kakve reakcije javnosti na političku manipulaciju ove vrste. Kritika korišćenja straha u izbornoj kampanji kod nas skoro da je neprihvatljivija od samog zastrašivanja.
Strah da bi kritika ili sumnja u poteze ili procene neke politike mogla da ih svrsta tamo gde ne bi hteli sputala je skoro svaku javnu kritiku.
Malo kad se kod nas može čuti kritika poput one koju je poznati reditelj Majkl Mur uputio Klintonovoj zbog zastrašivanja belaca i podstrekavanja rasizma. Mur, koji je ranije kritikovao Baraka Obamu zbog loših rešenja u zdravstvenoj politici, obrušio se na Klintonovu, jer se na jednoj od izbornih debata nadovezala na pitanje o Obaminom svešteniku Džeremaji Rajtu, opaskom da on ima kontakte sa radikalnim vođom islamskog pokreta u Americi Luisom Farakanom.
„Bio sam zgrožen njenim postupkom”, rekao je Mur i dodao: „Gledao sam senatorku Klinton i njenog muža kako igraju tu igru izvlačenja onog najgoreg iz ljudi bele rase izgovarajući ime Farakan. Rekla je tu strašnu reč na „F” da bi uplašila belce, jasno i jednostavno”, rekao je Mur koji je do tada bio neutralan posmatrač trke senatorke.
Naša politička praksa potvrđuje političku teoriju koja kaže da instrumentalizacija straha nije više specijalnost partijskih jastrebova desnice koji udaraju u ratne doboše. Zaplašivanjem se koriste sve stranke političkog spektra, a strah koji eksploatišu ih i suštinski karakteriše. Stranke se danas razlikuju po tome da li straše glasače ekološkim katastrofama, kapitalizmom, komunizmom, terorizmom, promenama, zapadom ili istokom. Cilj politike straha, kaže teorija, jeste da se postigne konsenzus i jedinstvo, a do toga se dolazi nametanjem utiska da ne postoji drugi izbor.
Što bi rekli Srbi u izbornoj agoniji – referendumska atmosfera. Biti ili ne biti. Svaki put nanovo. Ovaj put za ili protiv Evropske unije, za ili protiv Kosova, za ili protiv nacionalnog identiteta, za ili protiv nacionalnog prosperiteta.
Ovog puta, kažu, šta god da se odabere ne gine nam kajanje. Pogotovo ako se glasa samo iz straha.
-----------------------------------------------------------
Crveni telefon
Kritiku su doživeli i spotovi Hilari Klinton u kojima ona čak i ne pominje ime svoga protivnika, a koji su jasna poruka da on nije sposoban da donosi odluke u kriznim situacijama.
Gledaocima se poručuje: „U tri ujutro dok vaše dete mirno spava u svom krevetu, zvoni jedan telefon u Beloj kući. Nešto se dešava negde u svetu. Od vašeg glasa zavisi ko će odgovoriti na taj poziv – da li će to biti neko ko je spreman da vodi zemlju u opasnim vremenima i pretećem okruženju. Tri ujutro je i vaše dete mirno spava. Ko želite da odgovori na taj poziv?”, pita Klintonova u spotu.
Kampanja Hilari Klinton ovim spotom svrstana je u „klasike” zastrašivanja zajedno s Bušovom kampanjom protiv terorizma. Ideja je, naglašavaju analitičari, da se konstantnim podsećanjem na pretnje prizove nesigurnost kod glasača koja sužava prostor za racionalno opredeljivanje.
Dragana Matović
[objavljeno: 25/04/2008]
