Izvor: Politika, 13.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najskrivenija tajna
To što stranke skrivaju prihode stvara sumnju da više zavise od tajkuna nego od članova i birača
Pred svake izbore u Srbiji postavlja se pitanje koliko će stranke potrošiti novca. I uvek to ostaje prekriveno velom tajne. Sve stranke kažu da će biti uložena minimalna sredstva, da im kampanju rade članovi stranke, prijatelji, rođaci. Zašto stranke kriju finansijere i zašto se plaše da pokažu da su moćne i da imaju novca, kada se baš to, kako mnogi misle, dopalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljudima u kampanji Bogoljuba Karića. Ta tajanstvenost navodi da više zavise od tajkuna koji im iz crnih fondova daju novac nego od članova i birača. Milan Stevanović Piksel koji 15 godina radi u izbornim kampanjama kaže da stranke kriju finansijski potencijal iz dva razloga. "Prvi razlog je nasledstvo devedesetih godina, kada smo krili kao zmija noge od koga dolazi novac. Tada nikako nije bilo zgodno finansirati opoziciju jer su ljudi zbog toga mogli imati raznorazne posledice. Sada, po zakonu, od fizičkih lica stranka može da primi 200.000 dinara, a od firme dva miliona. Ali, koliko fizičkih lica može da uplati određenu sumu? Drugi razlog je taj što kada je sav novac transparentan, onda onaj ko ga raspoređuje više nema veliku moć. Izvore novca ne znaju svi, najčešće zna lider ili neko u vrhu stranke, jer možda sav novac i ne ide za izbore."
Cvijetin Milivojević, direktor PR Agencije "Pragma", kaže da je osnovni razlog za skrivanje utrošenih sredstava dobra prilika da se ojača račun u banci. "To je ozbiljna šansa da se novac zavrti. Svaki od devet kandidata dobija po 120.000 evra, pobednik dobija i bonus od 3,7 miliona evra. A ovo je realno kratka kampanja koja može i da ne košta mnogo. Pitanje je da li će, na primer, Jugoslav Dobričanin i potrošiti taj novac. Milanka Karić o državnom trošku podseća ljude da joj je muž u zatvoru. Mrkonjić, Jovanović i Ilić taj će novac potrošiti da bi se bolje pozicionirali – da bi im miraz bio veći. Stranke kriju koliko novca utroše za kampanju jer bar još polovinu novca koji potroše dobijaju od sponzora. Kasnije taj novac vraćaju tako što im daju mesta u upravnim odborima ili ministarska mesta ili nalaze druge načine da nameste dobre poslove darodavcima. Ali, teško je reći koliko kampanja zaista košta. Sto hiljada evra je verovatno dovoljno za drugu ligu."
U predsedničkoj kampanji 2004. godine, prema dokumentima koje je u knjizi objavila Transparentnost Srbija, najmanje su potrošili Branislav Ivković (1.257.080 dinara), Milovan Drecun (2.979.104) i Dragan Đorđević (3.242.865), a najviše Bogoljub Karić (51.860.826 dinara), zatim pobednik Boris Tadić (42.944.347) i Dragan Maršićanin (29.969.780).
Za ove predsedničke izbore Milivojević kaže: "Sedam od devet kandidata je poznato i nije potrebno bacati novac na bilborde i televizijske spotove da se predstave kandidati jer su prisutni u javnosti. Osim toga stranački aktivisti rade PR i druge aktivnosti."
U prilog ovome ide i tvrdnja predstavnika jedne od firmi koje iznajmljuju bilborde, a želeo je da ostane anoniman, da ovog puta nisu svi bilbordi zakupljeni. Bilbordi se zakupljuju preko agencija i to nije skupo kao TV reklama koja košta i do 15 puta više od iznajmljivanja bilborda.
Ipak, zašto ne pokazati da imaš novca više nego drugi, jer to znači da imaš više sponzora, više moćnih ljudi oko sebe. Na primeru Bogoljuba Karića Milivojević dokazuje da je ovaj prošao dobro na izborima zato što nije bilo jakih kandidata i zato što je "Imperija Karić mnogo ulagala u novinare i imao je njihovu besplatnu podršku i svoju televiziju."
Stevanović drugačije misli. On kaže da ima mnogo ljudi koji imaju pare ali nemaju harizmu. "Bogoljub Karić ima harizmu, on je komunikativan i dnevno smo rasli za 0,6 odsto. Sve je upalilo kao i salata o kojoj su svi pričali."
Milivojević kaže da ni milioni evra ne znače da će neko pobediti. "To neće odlučiti ni osmeh sa svih bilborda i televizijskih stanica već stav o EU i Kosovu".
Na ovom stepenu razvoja srpskog društva zvanične cifre o utrošenom novcu će se razlikovati od stvarnih. "Ali, javna je tajna da se svi materijali o izborima lažiraju čak i potpisi za kandidaturu. Tako velike stranke ne plate ni spotove na televiziji, nego to urade sponzori kroz reklame sopstvenih firmi ili na neki sličan način."
Stevanović kaže da bogata kampanja košta nekoliko miliona evra. "Sve se plaća čak i volonterski rad. Ipak, nikad se ne zna koliko je koja stranka potrošila u kampanji. Događalo se da neke stranke uplate televiziji minimum jer ih isplaćuju u gotovini. Ali, svi to rade i niko nikoga ne juri jer bi se napravilo čudo."
E to čudo čeka poreski obveznik. Kako bi mu se obradovao.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 13.01.2008.]
