Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Avg.2019, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Politika medija ili mediji politike
Obrni-okreni, naša politika se vrti oko medija. Opozicija poteže ponašanje nacionalnih televizija i nacionalnih dnevnih novina – navijanje, neravnopravnost … I vlast ima primedbe na medije – pre svega na nedeljnike, jedan dnevni list, nekoliko kablovskih i lokalnih TV stanica, ali i na RTS. Sa druge strane, direktor RTS se pre neki dan osvrnuo i na činjenicu da RTS uživa najveće poverenje.
Međutim, stari podaci pokazuju da je kod nas poverenje u medije u ozbiljnom padu. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Pre deset ili dvadeset godina RTS je imao slične procente i bili su tada TV stanica sa niskim, ispod prosečnim poverenjem građana. Danas su sa istim procentom na ubedljivo prvom mestom, a svi ostali su dramatično niže.
Ogromna ponuda kablovskih televizija i pristojna rasprostranjenost kabla doneli su pad gledanosti nacionalnih kanala; a rijaliti kultura neverovatnu usredsređenost medija na te vrste programa. Pa veliki deo vremena TV programa otpada na rijalitije, a dnevne novine i mnoga periodična štampa zatrpani su “vestima” iz i oko rijalitija; način rasprava i o ozbiljnim temama je “rijaliti”: reklo bi se da Tramp živi u paklu od kolebanja koga više voli – nas ili Albance – i svaki čas menja stranu, sudeći po rijaliti-stil vestima jer nas ceni, ali ga Albanci bolje plaćaju. I Putinu nije lako jer izgleda da ne može da se odluči da li nas voli platonski ili hoće i da zarati zbog nas. Kontradiktornost tih i drugih naslova na velikoj većini medija ruši svaku vrstu poverenja u medije.
Industrija zabave jeste budućnost; ali nije valjda jedina budućnost.
Parlament je kao rijaliti. Konferencije za štampu političara – rijaliti. Naravno, ne baš svih i ne uvek. Ali skoro uvek. I skoro svi – bar ponekad. I šta je rezultanta. Sve dublje nepoverenje. Mali tiraži i najtiražnijih novina govore da štampu kupuju oni koji su ubeđeni u ono što ta štampa piše. A ubeđivanje ubeđenih nije politički profitabilno. TV je malo ozbiljnija priča – gledamo ga i neplanirano i dešava se da ljuti opozicionari odgledaju Pink, ljuti SNS-ovci N1, a neopredeljeni sve.
A nekako u raspravama zaboravljamo na internet. Skoro četiri petine građana poseduje pametni telefon i ima internet. To je prostor za ogromnu zloupotrebu, ali i daje ozbiljne mogućnosti i konačna otkrivanja prostranstva istine. Naravno da se užasavam lažnih vesti i manipulacija koje su moguće, ali mi prija što mogu da što, god ne znam – “pitam Gugla”. No, iako je internet relativno nov, on je i te kako prisutan u Srbiji. I gle čuda – na najprisutnijim društvenim mrežama u Srbiji – Fejsbuku i Instagramu broj objava političara i političkih stranaka je i manji i dosadniji nego na Tviteru – malodometnoj društvenoj mreži koja kao da služi za međusobno provociranje i nerviranje protivnika.
Vlasti su, počela je bivša, a ova prigrlila i proširila kvarenje medija, odgovorne što se šund u medijima širi – realna odgovornost za to i može biti samo onoga ko je na vlasti; i morala bi ako žele i sebi i Srbiji dobro i te kako da rade na slobodi i kvalitetu medija. Ne rade. A ako sve ostane ovako kako je sada – neizbežan je dalji pad poverenja u brojne i osiromašene medije, a o izborima i o strankama ćemo odlučivati bez ozbiljnih informacija, što je gore nego da glasamo na slučaj i sreću.
.jpg)
