Izvor: Politika, 03.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Misteriozne partijske pare
Političar u Srbiji mora da pozeleni od muke kada pogleda preko plota. Eto, u Crnoj Gori, piše u zakonu, partije za sopstveno finansiranje mogu da uzmu najmanje 0,4 odsto budžeta. A koliko je najviše. Pa koliko im obraz dozvoljava, jer zakon ne propisuje gornju granicu.
Ipak, domaći političari nisu u nezavidnom položaju u odnosu na crnogorske ili slovenačke kada treba da krckaju naše pare iz našeg budžeta. U izbornoj godini slovenačke partije dobijaju iz budžeta 74 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odsto od svojih ukupnih prihoda, a u neizbornoj 80 odsto sredstava. U Crnoj Gori partije su dobile od države oko 85 odsto svojih ukupnih sredstava pre dve godine. U Srbiji 2002. i 2003. godine stranke su dobijale od 60 do 80 odsto, a naredne godine od 85 do 90 odsto sredstava iz budžeta. A još nisu vratile ni višak para (oko 750.000 evra) koje su iz državne kase dobile za ovu godinu.
Neke države su, dakle, najveći donatori strankama, dok članarine i prilozi čine samo manji deo njihovih prihoda.
U Poljskoj je drugačija situacija, jer partije od države dobijaju svega od 4,7 do 11,6 odsto od ukupnih prihoda.
Međutim, ni ovakva širokogrudost zakonodavca, odnosno političke elite prema samoj sebi je ne sprečava da i dalje traga za dodatnim novcem, naročito kada dođe vreme izbora. I tu je najveći problem, jer "traganje za novcem može podstaći političare da više slušaju one koji pomažu njihove kampanje, nego one koji glasaju za njih ili njihove partije", piše u novoj knjizi prof. dr Vladimira Goatija "Partije i partijski sistemi" u kojoj jedno poglavlje govori o finansijskom poslovanju partija. Od kolikog značaja su finansijeri pokazao je i Žak Širak kada je posle jedne izborne pobede otišao ne u svoj izborni štab ili centralu partije nego kod svog prijatelja, jednog od najbogatijih Francuza.
Kako bi prošao naš političar koji bi to uradio? Goati kaže: "Tu vrstu mazohizma nemojte očekivati. Širak sada ima probleme zbog finansijske ,greške' koju je počinio kao gradonačelnik 1983. godine, a i Kol je desetak godina kasnije odgovarao za 20 miliona maraka. Opozicija ne zaboravlja, treba samo imati strpljenja i čekati".
Javnost počinje da saznaje ponešto o partijskim parama tek u drugoj polovini dvadesetog veka, kada stranke počinju da se finansiraju iz budžeta i kada se publikuju celovite rasprave o finansiranju partija. A krajem veka skida se veo tajni, pa je u Italiji 1992. godine u okviru akcije "čiste ruke" utvrđeno da su partije 90 odsto svog novca prikupile na ilegalan način. U Rusiji je na izborima početkom prošle decenije, suma utrošenog novca prevazilazila limite, a poreklo "viška" je ostalo nepoznato. Ovakvih primera je mnogo. O finansijama veoma retko se raspravlja i u partijskim organima, a gotovo nikad među partijskim članovima i simpatizerima. Suština priče o finansiranju partija jeste da svi izvori njihovih prihoda moraju biti pod kontrolom javnosti. Istovremeno ti prihodi moraju da budu ograničeni i partije moraju biti kažnjene ako ne poštuju zakone koje su same donele. U postkomunističkim zemljama samo u Albaniji i Belorusiji partije nisu zakonski obavezne da vode podatke i javnosti omoguće uvid u svoje poslovanje.
"Bez obzira da li su partijama obezbeđena sredstva iz budžeta ili ne, država ,na svim meridijanima' sve potpunije reguliše njihovo finansijsko poslovanje", navodi Goati. Ali, partije se snalaze i krše propise, a kazne su uglavnom novčane i retko se primenjuju. Francuska je izuzetak jer predviđa i zatvorske kazne za rukovodioce. Ni zaprećene kazne nisu sprečile partije da dođe do velikih afera u Nemačkoj i Velikoj Britaniji. U postkomunističkim zemljama otvoreno nepoštovanje propisa o finansiranju ostajalo je najčešće nekažnjeno. Izuzetak je bila Poljska u kojoj je pobednička Seljačka partija kažnjena tako što je izgubila prava na tri četvrtine budžetskih sredstava zbog finansijskih prekršaja u toku izborne kampanje. Nema sumnje da je taj gubitak lako mogla da nadomesti dolaskom na vlast, jer je naročito u postkomunističkim zemljama praksa da novi bogataši lako pretvaraju svoju novčanu moć u izborne glasove.
U Srbiji dosad nije bilo kazni, iako javnost uopšte ne zna glavne finansijere političkih stranaka što je dovoljan razlog da se opravdano sumnja da su kršile zakon.
"Kada javnost u zemljama stabilne demokratije bude obaveštena o zloupotrebama, opozicija i javno mnjenje po pravilu oštro reaguju, a rejting tih partija u biračkom telu se brzo smanjuje. Partije krše i izigravaju zakon i u zemljama stabilne demokratije i u postkomunističkim zemljama, ali je razlika u epilogu. U prvoj grupi zemalja na to reaguju pravosudni organi, dok u drugoj takva reakcija najčešće izostaje", jedan je od zaključaka iz Goatijeve knjige.
Ko je kriv što je u Srbiji finansiranje stranaka pokriveno gustim mrakom: zakon, partije, tužilaštva, sudovi? Goati kaže da je naš zakon koji je stupio na snagu 2004. godine dobar, ali se grubo krši. "Kod nas su problem regulatorna tela koja kontrolišu finansije stranaka. Jedno je Odbor za finansije skupštine Srbije u kome partije imaju svoje predstavnike koji se ponašaju kao proizvođači cigareta. Konkurišu jedni drugima, ali kada se zabrani pušenje onda su solidarni. Drugo telo je Republička izborna komisija u kojoj takođe sede predstavnici stranaka. U Poljskoj je formirana Nacionalna izborna komisija u kojoj je po tri člana iz vrhovnog, ustavnog i nacionalnog upravnog suda. To je moguće napraviti i kod nas. Kod nas pre dve godine ni jedna partija nije dala završni račun, a ove godine je to učinilo samo 10 partija. Zakon bi morao da bude doteran i da norme imaju pravne sankcije. Zakon se izigrava i tako što ne valja regulaciono telo, a i zato što mu ne daju autonomiju. Ni višak novca koje su partije uzele se ne vraća, jer nema organa koji će primeniti zakon."
Dakle, partije su zakonom dozvolile mogućnost kontrole sopstvenih finansija, ali su to pravo ukinule stvarajući kontrolna tela od sopstvenih kadrova. To je kao kada bi zahtevali od lopova da sam sebe kazni za krađu koju je upravo počinio.
[objavljeno: ]
