Izvor: Blic, 30.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mini feljton: Čedomir Jovanović: 'Moj sukob sa
Mini feljton: Čedomir Jovanović: 'Moj sukob sa prošlošću'
Organizovali smo sastanak na kome su bili prvi ljudi MUP: načelnik Sreten Lukić, komandant Žardamerije Goran Radosavljević Guri, načelnik UBPOK Radovan Knežević, Goran Petrović i njegov zamenik Zoran Mijatović. Neko je predložio da se ode do Kule i razgovara sa pobunjenim 'beretkama'. Bio sam protiv. Rekao sam da bi njihovu akciju trebalo proglasiti pobunom i svima im napisati otkaze.
Sreten Lukić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao iskusan policajac, sa ogromnom kilometražom, rekao je: 'Stanite... čekajte da vidimo, da probamo još nešto da uradimo.' Rekao sam da mi sutra nećemo biti vlast ako sad ne pružimo otpor. Lukić je nastavio: 'Onda nećemo moći nazad. Ljudi, dajte da sačekamo, da vidimo da li će ih neko podržati. Hajde da ih držimo u neizvesnosti.' Meni je to bilo prihvatljivo.
Deset minuta posle sastanka zazvonio mi je telefon. Nisam odmah prihvatio poziv jer nije bilo identifikacije. Ipak, neko je bio uporan. Javio sam se i čuo Legiju: 'Slušaj, da ti kažem... da li se sećaš kada si rekao Dući da je ovo rat i da ništa neće biti kao što je bilo, da neće moći da se završi kao da se ništa nije desilo?' Kažem da se sećam. 'Ej, i ja isto mislim. A u ratu lete glave! Trebalo je o tome da misliš ranije. Šta se mešaš u nešto što nema veze sa tobom i što te ne ugrožava. Što ti moraš da isteruješ pravdu, kao da si ti svetac. Ovo je moja priča i ne treba da bude ni tvoja ni Zoranova.' Spustio je slušalicu.
I danas ne znam da li je moj razgovor sa prvim ljudima policije prisluškivan, pa dostavljen Legiji ili je neko od mojih sagovornika požurio da na vreme promeni stranu. U svakom slučaju, tog trenutka sam izgubio svako poverenje u sistem.
Subota je prošla u iščekivanju. U telefonskom sam kontaktu sa Zoranom, kaže da je zadovoljan razgovorom sa Bušom. Kakav košmar, jednom nogom staneš na čvrsto, drugom nogom upadneš u živo blato.
Na Institut dolaze Sreten Lukić i Goran Radosavljević Guri. Sreten je bio crven i izgledao je kao ekspres lonac pred pucanjem. Samo što neprošišti. Kaže: 'Sedi Rubin!' Nisam znao šta to znači. Naknadno su mi objasnili da se Lukić, kada je ljut, izražava u ratnim šiframa. Obraća mi se: 'Moram da vas informišem, a vi obavestite premijera...' i vadi papir. 'Saopštenje Žandarmerije MUP-a. Svi pripadnici Žandarmerije MUP-a ... i tako dalje.' Žandarmerija napisala saopštenje!
Pitam šta je to. Guri mi kaže: 'Slušaj, Čedo, to je tako, ja tu ne mogu ništa da uradim, to su sve momci sa kojima su oni ratovali, znaš da očima ne mogu da vide Hag.' Bilo mi je jasno da je komandant Žandarmerije na našoj strani i da moramo učiniti sve da spustimo tenzije u njegovoj jedinici. Žandarmerija je napravljena nekoliko meseci pre toga. On još nije izgradio svoj autoritet. Još to nije bila 'njegova' žandarmerija.
Rekao sam da protest JSO nema nikakve veze sa Hagom i da iza svega stoje kriminalci. On mi je odgovorio: 'Da, to znamo ti i ja. Ali za njih je svaka ‘beretka’ heroj.' Predložio sam mu da saopštenje treba da ostane među nama. Pitao sam ga ko još osim Žandarmerije koja čeka da se to objavi zna za njega.
Odgovor je bio šokantan - Čović i Mićunović. 'Čović i Mićunović! Kakve veze oni imaju sa ovim i zašto nikome od nas to nisu javili?' pitao sam. Kao da je znao šta mislim, Radosavljević je nastavio: 'Mićunović je predsednik Savezne skupštine, a Čović šef Koordinacionog centra.' Mnogi od nas i danas misle da nas Mićunović i Čović o tome nisu obavestili zato što su čekali ishod. Zoran je takav njihov odnos prokomentarisao konstatacijom - ni prvi ni poslednji put. Za mene je to bila završena priča, jer saopštenje nikada nije objavljeno. Nastaviće se...
