Izvor: Politika, 19.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mama koja je uvek tu
UPOZNAJ SVOG POSLANIKA
Leskovčanka Snežana Stojanović-Plavšić, član Predsedništva G17 plus i zamenik šefa poslaničke grupe te stranke, troši drugi poslanički mandat u srpskom parlamentu, a spada u one poslanike koji vrlo aktivno učestvuju u svim skupštinskim zbivanjima. Ume da bude vrlo oštra kad sa skupštinske govornice brani svoje stavove. Raspravu ne izbegava ni u onim odborima u i komisijama koji se bave problemima siromaštva. Bila je vrlo aktivna i u jedinom skupštinskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << anketnom odboru – onom u kome su se bavili krađom dece u porodilištima.
Rođena je 1961. godine u Leskovcu, gde je proživela "vrlo srećno detinjstvo", završila gimnaziju i u koji se, po završetku studija psihologije u Nišu, vratila. Otac joj je bio direktor jedne, u to vreme, uspešne firme, a majka u "Lateksu". Ima stariju sestru koja je pedijatar. Zahvaljujući roditeljima koji su šezdesetih godina sagradili kuću, porodica je ostala pod istim krovom i kad su se kćerke udale.
"Bilo je teško rešiti stambeni problem pa smo sestra i ja sa svojim porodicama došle tu da živimo – svako ima jedan 'nivo' kuće, svoj stan." Priča da, posle svih ovih godina, taj ostanak pod istim krovom smatra prednošću jer je "porodica ostala bliska, deca odrastaju zajedno, pa je i meni lakše da se bavim politikom, mama i sestra priskoče u pomoć (smeh)."
Želela je da bude arhitekta, "činilo mi se da je to divan spoj umetnosti praktičnih rešenja", međutim, u gimnaziji je otkrila sklonost prema psihologiji i izabrala je za životni poziv. Diplomirala je na Niškom univerzitetu 1985. godine, uživala je studirajući, a, zahvaljujući roditeljima, nije imala nijednu drugu brigu osim da uči. A bila je, kaže, dobar student. I prvi novac je zaradila na fakultetu radeći istraživanje o psihološkim karakteristikama ljudi koji su doživeli saobraćajnu nesreću. Zaposlila se, kaže, lako jer su u to vreme traženi psiholozi za škole, fabrike i u zdravstvu. Ona je 18 godina radila kao psiholog u zdravstvu i to u savetovalištu za razvojne probleme pri Službi za decu i omladinu.
Svog supruga, ekonomistu, upoznala je u društvu u Leskovcu, mada je on iz Paraćina, a venčali su se 1989. godine. Imaju kćerku od 16 i sina od 11 godina. Suprug radi u nevladinoj organizaciji, koja se bavi razvojnim projektima i nije politički angažovan. Međutim, priča, i ona i suprug su devedesetih godina učestvovali u građanskim protestima, diskutovali s prijateljima, "kao i svi drugi o svemu što treba menjati". Da nije dovoljno samo pričati i protestovati shvatila je, kaže, 1999. godine, kad počelo bombardovanje naše zemlje, dakle, "to je bio trenutak kada sam razmišljala da li otići iz zemlje, ili ostati". Kaže da, pošto nije mogla da ode, "ovde su mi prijatelji, porodica, sve što mi je važno", odlučila je da se politički angažuje, a baš u tom trenutku pojavila se ekspertska mreža G17 plus i "to je bilo to". U početku su i suprug i ona bili angažovani u "ekspertima", ali – "shvatili smo da ne možemo oboje, pa smo odlučili da ja nastavim, bolje mi ide (smeh) ". Nije se, kaže, pokajala, mada ima trenutaka kad se preispituje. "Ali, kad vidite neki rezultat, onda pomislite da vredi. Pošto sam još tu, znači da je tih trenutaka više."
Trudi se kaže, pošto je mnogo odsutna od kuće, da, bar, telefonom bude "mama, koja je uvek tu – nećete verovati koliko puta se čujem s decom u toku dana, ali nisam zato popustljivija prema njima – tata je taj koji više popušta (smeh)". Deca su umela da roditeljima pokažu, na vrlo originalan način, kako ih nema dovoljno kod kuće: "U vreme kampanje za predsedničke izbore 2002. godine, kada je kandidat bio profesor Labus, suprug i ja smo danonoćno radili, a deca su htela da im kupimo hrčka. Kako ih nismo 'čuli' oni su slogan 'Labus – najbolje za Srbiju' iskoristili za svoj transparent s kojim su nas, jedno veče, dočekali: 'Hrčak – najbolje za našu kuću'. Tad smo ih čuli, ali hrčka nisu dobili. Možda je slogan bio loš (smeh).
Zbog politike je, priča, izgubila neke prijatelje. "Ljudi očekuju nešto od vas, a ja sam u politiku ušla da bih radila za opšte dobro, a ne za dobro rođaka ili prijatelja." Ipak, teško joj pada gubitak, pa se "ponekad preispitujem da li sam, možda, bila suviše principijelna".
Nema neki hobi jer nema mnogo vremena. "Kad dođem kući, uglavnom se bacim na čišćenje (smeh), a veliko mi je zadovoljstvo i da pripremim hranu za moju porodicu." Svi zajedno vole da pogledaju dobar film, voli da čita, a najbolje opuštanje je kad s "kćerkom krenem u kupovinu, to je događaj".
[objavljeno: ]
