Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 26.Jun.2017, 10:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Zrno časti

Ako mi je od višegodišnjih biljaka najdraži bio dud, za prvo mesto se među jednogodišnjim biljkama bore kukuruz i žito (potonjem je pravo ime pšenica, ali to je više za pismene zadatke i za emisije o poljoprivrednicima), kukuruz bi se da sam ja bio kakav pomoćnik Karla Linea obreo među celogodišnjim biljkama, jer bez njega nije nikome u selu prošao ni jedan jedini dan. „Sutra krunimo!“, zaorilo bi se čim je sa Vasikom koji je jedini imao krunjač postignut dogovor, to će deci >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << biti kao neka mala vršidba, samo jedna mašina, malobrojnija moba, ali ipak vanredan i takoreći industrijski događaj koji će isprazniti kotarku, pa će u nju dospeti snopovi deteline da se tu prosuše.

Setva kukuruza prošla bi bez pomoći maloletnika, ali je priroda udesila da kopnja padne baš kad se deca raspuste, i to je za većinu prilika da osete punoću i dužinu seljačkog radnog dana: ustaje se čim svane, poneko i dok ne svane, obiđe se sa još neotupelim motikama dvaput tamo i natrag, što će reći da nas petoro okopamo dvadeset vrsta pre nego što ugledamo voz iz pravca Perleza, sedam sati, vreme da se fruštukuje!

Najomraženija biljka bila je zubača, korovska biljka koja se, dok je nas, neće naći nikad među zaštićenim vrstama, od nje onako žilave motika odskače kao da si udario u perinu, ili u valjak žice za ogradu. Osim tamanjenja korova, dužan si da otkineš zaparak (književno: zaperak) sa svake mlade stabljike, ako ga ima, i obavezan si da motikom prevrneš svu zemlju između dva struka kukuruza, iako ne vidiš nijednu travku, jer ispod strpljivo klija neki štirak, palamida i boktepita šta još.

Berba kukuruza zahteva posebno poglavlje, kao što zahteva i celog čoveka, već se uveliko smrklo i sa sve tri strane sveta (na četvrtoj je Tamiš) ka selu mile kola, kao mravi koji sa raznih strana idu ka nečemu što će biti zajednički obrok, možda i turšija, cvrče dugačka kola pod teretom kukuruza, na pokrovcima su radeni, u reklama koje im, kao i jutros, sad opet dobro dođu, svako se promeškolji na svom nenumerisanom sedištu, i gle, na kukuruzu se baš udobno vozaš, baš kao što na zemlji uvek nađeš savršen položaj da se opružiš, kao da se ne prilagođava samo telo podlozi, nego da i zemlja sa svoje strane izlazi u susret, ali da se vratim zapregama koje se, svaka svojom lenijom, primiču drumu i selu: još da se skinu kola, i večeraće se ispod kotarke pored toplog šporeta. Da. Ovi koji se vraćaju sa njiva mimoilaze se sa praznim kolima, koja tek idu u atar: to naši suseljani, koji imaju konje, a nemaju zemlje idu po pabirke, ali i po koju gomilu zdravog kukuruza, ako im se samo osmehne sreća, jer ne uspevaš svake večeri da natovariš sve što su radeni u već prohladni suton obrali.

Kukuruz se bere i pre nego što sazri, još zelene stabljike i mladi klipovi seku se u štali sikirom, i taj se delikates daje kravama, mnogi je nedozreli klip bio lutka, sa dugom kosom koju ipak ne treba češljati, klip kukuruza se mogao kod Čede Srbijanca zameniti za ušećerenu jabuku, kukuruz se peče, kuva, kruni se ručno, žuljarom ili samo šilom, šapurine završavaju u šporetu, toluzina se daje kravama, pa se to što ostane prebira i veziva u snopove, to su ograzine, koje bi trebalo da zovemo ogrizine: jednom odvršena kupa toluzine se cele zime i proleća smanjuje, ali pored nje raste kamara ograzina, jer se i ove denu u svrhu daljeg korišćenja: ograzinama se loži furuna, zidana, čija su vrata u drugoj prostoriji, ograzine su, pored fašina, glavno gorivo i kad se peče ciglja, ništa se u ovoj civilizaciji ne baca, i ništa nije beskorisno: osim što će grejati sobu i ukućane, u furuni će biti ispečena tri hleba od po pet kila, za celu nedelju, proći će silna godišnja doba, ja ću - daleko od kotarke i od kupa toluzine, daleko od kamara žita i ovsa, daleko od mline, i orlovatske, i perleske, i sakulske –naići na izraz „zrno časti“, ali ću to pročitati i razumeti najpre kao da zrno časti, da jedno zrno žita ili kukuruza čašćava, nago i ono, na dnu neba, opivše se zavičajem, srećno u svojoj jedinstvenoj punoći. Eto, nisam pomislio da je zrno za pesnika jedinica mere, nego sam zamislio pravo zrno, koje sobom samim čašćava prirodu.

Zrnevlje kukuruza i žita pojaviće se usred zime, da se u njega zasadi sveća, za Sv. Nikolu, za Božić, ili ako neko umre, padaće nam na glave dok nas baba na Badnje veče bude posipala preporučujući našu porodicu za berićetnu tek otpočetu godinu: „Kolko zrnadi/Tolko teladi/Kolko zrnadi/tolko ždrebadi“, i gle, ne bi se baš obistinilo sve što beše bajano, bar ne u željenoj razmeri, ali bivalo je da po sedam godina nemamo nikakvu primjedbu.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...