Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 02.Jan.2017, 14:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Ženska pesma

„Lepo peva, samo ga je gadno slušati...“ Ovu narodnu dijalektičku misao čuo sam od dede, i ko bi toga dana, možda pedeset sedme godine, pomislio da ću dedin glas u toj rečenici sačuvati i preneti do evo ovog veka, koji ruku na srce nije ni prineti dvadesetom (mogu da ga čujem još i kako me pita „jel bi jeo ribe?“, to čini glasno, da baba koja kuva ispod kotarke sve čuje, odgovaram uvek potvrdno, da on sa kecom nesmetano ode u ribolov; imao je primedbe i na odveć minuciozan, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << a nepotreban rad Tvorca Svedržitelja, kad bi nas u ritu zokupili komarci, pogledao bi sićušnog napasnika koga je upravo ubio na svojoj istetoviranoj ruci: „Uf, imo je Bog kade kad te pravio“. Ili. Izvučemo zagažnju u plićak, da vidimo šta nam je taj met doneo, izvlačimo zaperećene crvenperke, šarane, jednog bandara, nekoliko grgeča, ali uvek bude barem jedan rak, deda ga kratkim bekendom itne na suvo, da ovaj preko rupa ostavših od kravljih papaka malo pešači do svoje prirodne sredine: „Ne trebaš nam - ješ ljude...“).

Proći će decenije i ja ću prvi put na četiri kanala sam snimiti dve pesme koje u tom trenutku najviše volim: dok sam svoj friški uradak slušao sa slušalicama, kao da je bežično prisluškivao i moj uveliko pokojni deda: „Lepo si pevo, samo te gadno slušati...“

Ali ovo će biti priča o ljudima koje je bilo lepo slušati. Za Svetog Nikolu sam jedva čekao kad će kuma-Stojan, moji stričevi i moj otac početi da pevaju. (višeglas: Ej, u agana...); nisam se udubljivao šta je to „ejuagana, ejuagana“, čudio sam se kako pevaju različito, a ispada lepo, voleo sam njihovo samopouzdano, nadmoćno „eeeej“ posle koga bi ponovili drugi deo strofe, da uživancija potraje... Ko zna bih li i ovo utubio da nisam jednog lepog dana zakoračio u čarobni svet estrade, gde je na snazi bila i ostala teška segregacija: ovo je ženska pesma, ovo je muška pesma... Nijedan muškarac nije snimio pesmu „Bere cura plavi jorgovan“, iako se pol pripovedača ne može znati, tek u drugoj i trećoj strofi imamo solilokvij, i muški solista mogao bi mirne duše da prepriča šta se devojci desilo, ali ne - ženska pesma, pec-pec!

I pesma sa svečara je ženska, ako ćemo tako, dragan je u to doba priličio samo devojci, na njoj je bilo da to peva, i ona to i peva, ali niko pesmu nije tako doslovno i tako uskogrudo slušao; u pevačkom pristupu nije bilo ničeg feminiziranog, pa čak ni naglašeno muškog (osim možda njihovog pevanja iz dubine grudi), pesma je bila natpolna i na raspolaganju svakome kome naspe da je zapeva: bili smo ili mlogo zaostaliji od muzičkih urednika u tajanstvenim radio stanicama, ili smo bili moderniji - kao muškadija koja kod Šekspira igra i muške i ženske i uloge, važno je da se ujdurma u ritmu odigra, i mi i publika koja se cereka i dobacuje znamo da to nije prava preljuba, ni pravo bratoubistvo, ni pravo rodoskvrnuće, to je samo play, igra, tako je ovo za svečare bila jednostavno pesma, dobro bi joj došao malo poletniji tempo, ali zašto je ne bismo malo i razvukli, kao i kad divanimo: furuna greje, nigdi ne žurimo, imamo kade, kao Bog kad je pravio komarca.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...