Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 02.Apr.2017, 20:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Nesavladano gradivo

Piši kao što govoriš, učio nas je lično Vuk kroz lekcije naših nastavnika, ali to je lakše reći nego izvesti: za razliku od stanovništva materijalno bogatijih društava u čijim jezicima nema ni padeža, ni roda, ni boga oca, mi imamo sedam padeža čija su nazivi prevedeni i na latinski, nominativ, genitiv, dativ, akuzativ... te se danas ne zna ni kako su glasili u izvornom obliku, a u naglascima i dužinama nam, tek, nema ravnih nadaleko: kratkosilazni, dugosilazni, kratkouzlazni, dugouzlazni...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << />
Na našu sreću, nismo u školi morali da ih prepoznajemo i obeležavamo: nabrojiš ih i voljno si.

Kad smo pekli ciglju shvatio sam da ženu Ljube Šarića zovu Keka, kratko i jasno, dok se moja babatetka zvala Keka, gde „e“-u nikad kraja, već u mojoj bližoj rodbini bilo je nadimaka i naglasaka dovoljno za barem jedan pismeni zadatak.

Moju sestru od strica zovemo Ce(e)ca, moju sestru od tetke zvali smo Ceca, korotkoe, oborotnoe „e“, mom bratu od tetke, onog koji će me ohrabriti da prvi put preplivam Tamiš, tepali su Ce[e]ca, a opet, između njega i Ce(e)ce bilo je nebo i zemlja, iako su oba „e“ bila dugačka, jedno mora da je dugosilazilo, drugo se dugospuštalo, da, bratovsko „e“, uspinjalo se, sestrinsko se tociljalo naniže. Ceca (sestrinsko od tetke) toliko je kratko da ne uspevam da uhvatim kud ide e, u srpsko nebo ili u zemljicu čarnu, a što je najgore, ima još jedno Ceca, isto kratko, ali praskavo i drukčije. Dugo sam živeo u uverenju da se može reći samo Milena, čujem Arsena Dedića „Mileena“, pa kasnije i Rajko Dujmić isto „moja Mileeena“ („Nove fosile“ sam lično bio upoznao u Dubrovniku ’76: ko bi rekao da će ime sastava u jednom momentu prestati da bude smešno i ironično; mi smo sebe lakomisleno i razmetljivo bili nazvali „Lole“ i isto smo kao i „Fosili“ prekardašili sa trajanjem, pa je Ljupče kad su, možda sredinom osamdesetih, osnovane „Babe“ govorio: „Žika nam ukrao ime...“). Mog brata od ujaka, Braleta, naše sestre zovu i Braaca, tako se zove i moj nekadašnji poslodavac sa „Bele lađe“, u Orlovatu je Braca Malenić od školske reprezentacije napravio velesilu u rukometu, dok je Božin brat od ujaka bio Braca, izbrijan, namirisan, prerano osedeo, sa gustom kosom začešljanom unazad po mafijaškoj estetici iako sam nije pripadao toj opskurnoj družini. Moja se baba zvala Kata, kao i Kata Suvačarova, ali postojalo je i ime Kata, kratko prvo „a“, beše čuvena po tome što je nakon bombardovanja Beograda ’41. pretresla mnogo domaćinstvo u nekoj vrsti zlatne groznice (iako se nije razvila u ratnu bogatašicu.

Nekoliko godina posle Oslobođenja odu moj baba i Katin bratanac, koji sada neka bude anoniman, na vašar u Debeljaču, dan lep, naroda se sjatilo sačuvaj bože, nadleće ih neobično nisko avion, i moj baba će: „Šta misliš da je nemački, i da sad oplete po nama ovako zgomilanima....“ Na to će bratanac: „A onda da nastupi naša Kata i da sve iždžepari...“. Zaista nigde i nikada nema na jednom mestu toliko gotovine kao na vašaru. U Debeljaču je, neretko, odnošena kompletna porodična ušteđevina, pa i novci uzeti na zajam. Uglavnom je, eto, i Kata danas nakratko isplivala iz zaborava, a zahvaljujući našim akcentima kojih je kako vidimo tušta i tma, izroniće i pripadnik manjine koji pre dvadesetak godina podnosi zahtev za ličnu kartu. Generalije mu Steva Sekretar naravno zna, ali ga zvanično pita: „Ime?“ Stiže odgovor: „Žiika. A zovu me i Žika!“ „Pa koje da pišem?!“ „Piši koje ’oćeš“ na to će dvovalentni građanin koji se, budući nepismen, srodio samo sa ta dva sazvučja, kao sa dva različita akorda na kontri: to su njegova imena, to je on.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...