Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 07.Nov.2016, 01:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Kratka istorija šaptaštva
Ko bi prolazeći kroz Farkaždin, ili posmatrajući ga iz aviona poljoprivredne avijacije, pomislio da je pre više od sedamdeset godina ta naseobina imala kabinu za suflera u Domu kulture! Znači, pored silnih trapova u avlijama, gde je držan krompir, pored svih baza u kojima su se krili partizani, pored privremenih jama za gašenje kreča, postojalo je tajno udubljenje u samoj pozornici, gde je boravio šaptač: mogao je odozdo da vidi i čuje dokle su glumci dogurali i kako im ide. Kao i u >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << svetskoj istoriji umetnosti, tako je i u farkaždinskoj pozorište prethodilo bioskopu: film je čekao elektrifikaciju, dok je teatar bio moguć i uz petrolejke.
Da nisam ja, nakon ovolikog izbivanja iz sale Doma kulture, taj prostor za suflera premestio u Farkaždin, a sa neke od bina na kojima sam svirao?! Pozorište smo zacelo imali, i suflera, mog babu, pa čika Veljka Đirskog, čija dikcija nije bila blistava, ali su baš zato glumci morali da se oslanjaju više na vlastito pamćenje nego na šaptača.
Glumačke zvezde bili su Zoran i Stojan, Nikodinovi, blizanci; Zoran će se odseliti u Zrenjanin, ali dolaziće vozom za vikend, u mantilu, sa kravatom i šeširom, desnom šakom u visini čela otpozdravljaće, uz dozirani klimoglav, i ove koji mu idu u susret i one koji mu se javljaju preko šora, Stojan ga je zvao Tito; glumac je bio i moj stric Miladin, zvani Boža, rano je počeo da ćelavi, zadržao je na glavi elegantni šešir iako je počinjala ljubavna scena, pa su iz publike stizale glasne, neželjene didaskalije: „Miladine, skini šešir!"
U „Sumnjivom licu", ako se ne varam, igrao je i čika Adika, pekar, koji je imao nos nešto veći od posleratnog proseka, pa se publika veselila i tamo gde autor drame to nije predvideo: „Imam ja nos za to, imam ja do-bar nos!", scenu je reditelj Stojan kreativno produžio: „Šta kažete!?" – „Kažem - imam ja dobru njonju..."
Buda Krstin, švigarac u ono vreme, gori od želje da glumi, nema nimalo dara, ali mu stričevi vedre i oblače u pozorištu, povere mu da kao sluga unese poslužavnik, da se nakloni i izađe, to je Budi bilo malo pa je na samim vratima, okrenuvši leđa gospodarima i publici, zavrckao kao lascivna sobarica, publika ga nagrađuje smehom i navijanjem, čika Veljko zadubljen u tekst poluglasno negoduje: „Šta se smeju, boga im materinog, ova scena je baš napeta i ozbiljna..."
Da. U odavno pozabravljane, zatušene i hladne domove kulture tada su dolazili Nušić, Gogolj, Čehov, priredbe su bile zimi, a zime su bile iste kao u carskoj Rusiji, pozorišta su gostovala po okolnim selima, išla na smotre i takmičenja, mislim da su u Kikindskom dištriktu naši osvojili zlatnu medalju, mene su vodili u Titel gde sam se upoznao sa bačkim jezikom i gde su sam prvi put čuo imena Emil i Beba.
U Orlovatu sam gledao „Šarlovu tetku iz Brazilije", i oni su imali pozorište, glavna uloga - Dušan Mirdinja! Poželeo sam da ga draftujem u naše pozorište, ali imao sam osam ili devet godina.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 21.45.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
