Izvor: Politika, 14.Apr.2013, 13:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lidere trošimo sporije od drugih
Koliko Srbi vole svoje vođe? Iako će mnogi reći da kod nas odvajkada postoji kult vođe, ne treba zaboraviti da je taj „višak” ljubavi i bukvalno ubio neke od njih.
Poslednje istraživanje pokazalo je da dve trećine ispitanika misli da je bez jakog vođe svaki narod kao čovek bez glave. Trenutno je najpopularniji Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade, a nekada je to bio Josip Broz Tito, pa Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica i Boris Tadić.
Kult vođe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lakše se gradi u društvima koja su, kao naše, prošla ratove i socijalne krize. U istraživanju Fondacije „Fridrih Ebart”, Cesida i Centra za studije socijalne demokratije, građani su se izjasnili za čvrstu ruku i poslušnost. Skoro 60 odsto građana smatra da je za uspeh neke grupacije najvažnije da vođa bude energičan, strog i pravedan.
U haotičnoj situaciji, građani, nezadovoljni tranzicijom, rezultatima privatizacije, pljačkom, korupcijom i nezaposlenošću, idealizuju period Titove vladavine. S druge strane, Vojislavu Koštunici koga su onoliko voleli, zameraju da je mek i suviše fin. Za jakog vođu najviše je naprednjaka – čak 78 odsto, dok upola manje demokrata deli to mišljenje.
Doživljavajući lidere kao crno-bele likove, građani teško da mogu da ih ocene na pravi način. Možda se treba ugledati na Francuze, koji su pokazali da znaju brzo da se suoče s pogrešnim izborom.
Na početku mandata samo trećina Francuza zadovoljna je akcijama predsednika Fransoa Olanda. Čak 40 odsto žali zbog odlaska Sarkozija, smatrajući da bi on sada bio bolji i da ima političku budućnost. Olandu se zamera nedostatak energije i harizme, jasnog plana za izlazak iz krize i previše lutanja u traženju rešenja.
U Srbiji je najduže vladao Tito – 35 godina, zatim Slobodan Milošević – 10, Boris Tadić je, od osam godina na vlasti, moć stvarno imao četiri godine, Koštunica i Svetozar Marović bili su na vlasti po tri godine, Zoran Lilić četiri, Dobrica Ćosić godinu dana, a Tomislav Nikolić na vlasti je devet meseci. Nikome od njih građani nisu tako brzo ispostavili „račun” kao što su to Francuzi uradili Olandu.
Žarko Trebješanin, psiholog, kaže da su Milošević i Tadić sasvim različiti tipovi vođa i da je Tadić lider modernog tipa, za razliku od Miloševića.
„Jedno je vođa a drugo formalni predsednik. Vlast može biti i harizmatska, ali onaj ko je izabran na četiri godine ima legitimnu vlast. Milutinović je, kao predsednik Republike, imao legitimnu vlast, ali se znalo gde je „prava” vlast. Ljudi jedno vreme vole vlast, ali čim počne da gubi uticaj, kao što se to dogodilo Miloševiću kada je počeo da gubi ratove, ljudi žele da ga smene. Tada se iskaže i sva mržnja. Kada je Tito umro, počelo je drvlje i kamenje na njega.”
Trebješanin kaže da treba s oprezom govoriti o zaljubljenosti naroda u vođe, jer iza nje može postojati i potisnuta mržnja.
„Tito je bio harizmatski vođa, a Oland je izabran zahvaljujući obećanjima, iako nema harizmu, ali obećanja nije ispunio. Od Karađorđa naovamo bilo je više harizmatskih vođa a manje izabranih koji je trebalo da izvrše neke zadatke.”
Vladimir Vuletić, sociolog, podseća da u zapadnim zemljama analiziraju šta je od obećanja ispunjeno.
„Prošlo je vreme kada su se obećavale apstraktne stvari, a lako je utvrditi šta je od obećanja ispunjeno. Kod nas su obećanja apstraktna, ciljevi su amorfni, a teško je uhvatiti ekonomski boljitak. U samoj izbornoj trci nema konkretnih pitanja pa nema ni odgovora.”
Vuletić objašnjava da se ljudi vezuju za političare. „Postoji emocionalni odnos, lojalnost prema stranci ili vođi, i to se teško kida. Veza između birača i onih koji im se udvaraju jača je nego u razvijenim zemljama. Milošević je dugo bio popularan, uprkos lošim rezultatima.”
Zoran Stojiljković, politikolog, smatra da, kao što kasnimo u svakom trendu, kasnimo i s kritikom vođe.
„Reagovanje je odloženo. Teško da je Oland na kratak i srednji rok mogao nešto da uradi. Sve što je kod nas obećano, takođe je teško ispuniti, jer zavisi i od drugih. Građani su zato razvili cinizam, jer promena garnitura na vlasti ne znači mnogo. Lidere trošimo sporije nego drugi, dugo smo glasali za iste političare jer se politika personalizovala. Prema Tadiću smo imali normalan odnos i on je ostao u marginama velike politike. Koštunica je marginalizovan bez problema. Ali, naš mentalitet je takav da za lidera tražimo nekoga ko će o nama da brine. Zato, dok ne pređemo iz populističkog perioda u period vladavine institucija, neće biti normalnije i bolje.”
„U okruženju znaju šta im je politički i nacionalni identitet, dok smo mi stalno pod pritiskom Kosova, EU, SRJ, Jugoslavije, granica, siromaštva, nerada i zato se vezujemo za lidere. Narod hoće da poveruje u spasioca, a istorijski razlozi i rešavanje identiteta usporavaju promene. Možda za 50 godina budemo normalna zemlja”, kaže Stojiljković.
Ivana Anojčić
objavljeno: 14/04/2013
