Izvor: Večernje novosti, 06.Jan.2016, 10:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Komentar: Mojkovac

NEMOJTE se bojati junaci, ako budu krvavi badnjaci. Tako je Janko Vukotić, pre tačno sto godina, hrabrio svoje sokolove, koji su u izbušenim kaputima i opancima zadržali austrijsku aždaju. Ne znamo koga se, čitav vek posle neugaslog podviga mojkovačkih vitezova, boje ovde u Beogradu? Zašto je sećanje na neumrle junake pretvoreno u očajničko "žicanje" nekolicine zanesenjaka, potpomognutih Crkvom, koji su se obratili na čak 51 adresu, uključujući i državne institucije, ne bi li upriličili >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << jubilarnu ceremoniju dostojnu velikog datuma. - Kakve veze ima Srbija sa tim - osorno im je odgovorio jedan funkcioner kada su ga pre neki dan zamolili za pomoć. Zaista nema nikakve, osim što su operaciju tog januara 1916. zajedno vodili srpski i crnogorski štab. I što su Jankovi spartanci, zadržavši crno-žute falange, sačuvali odstupnicu izmučenoj srpskoj vojsci i svojim kostima sazidali večni spomenik bratskoj ljubavi. I taj gordi badnjak zajedništva nikada neće moći da sruše ni Milove montenegrinske drvoseče, ni ovdašnji tupavi pragmatičari i tajkunski piljari, spremni da prodaju i ime i spomenice za olizane inostrane vanglice. Zato naši entuzijasti veruju da će svečanosti ipak biti 18. januara. Oni svoju mojkovačku bitku svakodnevno vode. Mole. Čuju zov hrabrih pradedova u gudurama iznad Tare. Žele i da tada ulaz u Sava centar bude besplatan i da se, pre svega, mladi nadahnu delom slavnih predaka. A do tada neka zvoni u ušima i ministrima i partijskim telalima i novim kapitalistima i medijskim alama: - Da ne beše krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu.

Nastavak na Večernje novosti...