Izvor: Politika, 30.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko te pita za program
Programe političkih partija u Srbiji, prema istraživanjima, čita najviše jedna desetina članova stranke. U Srbiji sve stranke imaju programe. U SAD dve partije nemaju jasne i razvijene programe, nego se oni formulišu samo neposredno pred predsedničke izbore. U Srbiji retko pred izbore dele stranačku "bibliju" biračima. Ali, i kada bi to učinile sve stranke prosečan birač bi se teško snašao jer programi ukazuju samo na ciljeve, a i partije u Srbiji se uglavnom slažu oko politike koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi da vode ako dođu na vlast.
Vladimir Gligorov, s Bečkog instituta za internacionalne ekonomske studije u knjizi više autora "Ideologija i političke stranke u Srbiji", kaže da "unutarpartijska struktura i organizacija više odgovaraju onome što se naziva interesnim grupama, jer se unutarpartijska rasprava najmanje vodi o ideološkim i strateškim pitanjima. Najveća se pažnja poklanja usponu u partijskoj hijerarhiji, jer to omogućava učešće u raspodeli moći i položaja". On kaže da je podela između liberalnijih i populističkih partija praktično nestala, ali da se otvara nova linija podele, "koja se još uvek ne vidi dovoljno u partijskim programima, a to je ona prema integraciji u EU".
Po Gligorovu, novi program DSS-a prilično se snažno izjašnjava za približavanje EU, kao što čine i druge demokratske stranke. Izuzetak su SRS i SPS. "Stvarna ideološka i politička rasprava ukazuju na donekle drugačiju podelu, ali se ona još ne može naći u postojećim programima."
Profesor dr Vladimir Goati, predsednik "Transparentnost Srbija", ne se slaže potpuno s Gligorovom i kao primer navodi G17 plus koja je nastala kao evropski opredeljena stranka, ali je to malo promenjeno zbog koalicije sa DSS-om što su birači prepoznali. "Izbori su trenutak istine koje se svi pribojavaju, jer birači nisu onoliko naivni koliko izgledaju. Programska nedoslednost se vidi."
Profesor dr Žarko Trebješanin, psiholog, međutim, misli da programi nisu ni važni jer odluke u strankama donosi ili jedan čovek ili uži krug ljudi. "Nama nedostaje politička kultura koja bi dovela do toga da ljudi čitaju programe stranaka. Zato se naši birači na izborima opredeljuju prema simpatijama."
Trebješanin činjenicu da se programi ne čitaju tumači i time što stranke kod nas nisu profilisane i utemeljene u socijalne slojeve kako je to u Velikoj Britaniji gde su članovi Laburističke partije radnici i to tako ide s kolena na koleno. "Ovde se stranke obraćaju svima. Neke desničarske stranke zalažu se za socijalne programe. Zato nije čudo što se programi ne čitaju jer se stranke ponašaju demagoški. Stranke naruče ispitivanje javnog mnjenja, vide šta ljudi žele, pa im se tako obraćaju. Programi bi ih samo obavezivali."
"Da ljudi imaju političku kulturu, više bi prepoznavali demagogiju i prazna obećanja i kaznili bi to na izborima. Ali, većinu birača sve to zbunjuje i zbog toga idu u apstinenciju. Potrebno je više političke pismenosti i pamćenja šta sve stranke nisu ispunile, i tu mediji mogu da odigraju važnu ulogu u podsećanju", kaže Trebješanin.
I Vladimir Goati misli da se partijski programi ne primenjuju i da su dovoljno neodređeni da ne blokiraju stranke. "Funkcioneri daju nove interpretacije programa", kaže Goati i za razliku od Trebješanina tvrdi da "članstvo to ipak prepoznaje". Goati kaže da neke stranke, kao SRS, ne menjaju program, dok su DS i DSS to učinile tako što su ubačeni neposredni izbori, odnosno evropske integracije. "Ako partija ne menja program gubi kontakt sa stvarnošću", tvrdi Goati.
Moglo bi se zaključiti da je pravilo da se stranke dugo drže nekih programskih principa i da ih retko menjaju. Britanski laburisti su u svom programu, usvojenom 1918. godine, imali član koji se zalagao za zajedničku svojinu nad sredstvima za proizvodnju, raspodelu i razmenu, što je u stvari bio zahtev za nacionalizaciju velikog broja privrednih grana. Ovaj član je promenjen posle višedecenijske rasprave, 1994. godine, na insistiranje Tonija Blera, koji je te godine postao lider Laburističke stranke.
Britanija može da pokaže i kako će se razvijati Srbija. Samo oko 700.000 Ostrvljana su članovi partija, dok Društvo za zaštitu ptica ima oko 800.000 članova. Konzervativna stranka je 1950. godine imala oko tri miliona članova, a sada ih je 250.000. Ali, dok Britanci i drugi zapadnjaci okreću leđa politici a lice životnim problemima, u Srbiji svako vodi visoku politiku. Na naš način. Tako što svi sve znaju o politici, pa zašto bi čitali programe, zašto bi ih prilagođavali životu i zašto bi ih se pridržavali.
[objavljeno: ]
