Izvor: Politika, 13.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko krši volju birača
Zašto se neke postizborne koalicije tretiraju kao izneveravanje građana, a druge kao savezi koji su u njihovom interesu
Srbija je izašla iz još jedne izborne noći posle koje će o tome ko će vladati zemljom još jednom odlučivati, ne prva, ne ni druga, više ne ni treća, nego četvrta politička snaga u državi. Pregovori o formiranju vlade, više niko ne krije, biće završeni onog trenutka kada apetiti socijalista budu namireni. U političkoj teoriji, ovakva politička >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << računica, kakav god da njen ishod bude, smatra se kršenjem izborne volje birača. Teorija, međutim, takođe kaže da se izborna volja građana posle izbora može izraziti samo u procentima i da svako ko uspe da napravi parlamentarnu većinu i formira vladu tu volju, formalno, nije ugrozio.
S obzirom na to, nijedna, dakle, ni koalicija SRS, DSS–NS i SPS, nije „naučna fantastika, koja predstavlja kršenje volje građana”, kako je to (u izjavi za „Večernje novosti”) rekao funkcioner DS-a Marko Đurišić. Naučna fantastika, kako vidimo, nije ni koalicija DS i SPS. U ovom trenutku to bi najviše mogla da bude koalicija DS i DSS. Sve te kombinacije, dakle, ne samo da nisu naučna fantastika, već su definicija parlamentarizma.
„Izborna volja građana je ono što su rezultati izbora, dakle većina u parlamentu predstavlja, formalno, izbornu volju građana”, kaže sociolog Vladimir Vuletić.
U tom smislu, ni koalicija Koštunice, Nikolića i Dačića nije izvrgavanje volje birača, kao što nije ni koalicija Tadića i Dačića, kaže i politikolog Zoran Stojiljković.
„Prvi imaju tu zajedničku tvrdu nacionalističku crtu, a druga koalicija može se graditi na zajedničkim levičarskim stavovima. Te paralele mogu se tražiti u više nivoa”, objašnjava Stojiljković.
Da pregovori o formiranju vlade neće biti laki, pogodio je i predsednik Srbije Boris Tadić u izbornoj noći upozoravajući da „pojedine političke snage koje su želele da vrate Srbiju u devedesete kalkulišu kako to sada da učine mimo volje građana” i da će on to pokušati da spreči svim demokratskim sredstvima. Tadić je ovakvu izjavu dao iz pozicije slavljenika u izbornoj noći u kojoj je koalicija okupljena oko DS-a osvojila najviše glasova.
To što je na drugoj strani, kod radikala, ova Tadićeva izjava protumačena kao „grubo kršenje Ustava”, kako je to rekao Tomislav Nikolić, takođe ima korena u uverenju da se njome krši volja građana.
Nikolić je svoju optužbu obrazložio time da „Tadić pokušava da pretvori u pobedu najveći broj glasova koji je osvojila njegova lista”, i upozorio da niko ne pokušava da formira vladu koja, kako je kazao, nije u interesu građana Srbije.
I Nikolićeva indirektna optužba za kršenje volje građana zasniva se na činjenici da je Srpska radikalna stranka, pojedinačno, osvojila najviše glasova od svih drugih stranaka na ovim izborima.
Pri tom, Nikolić smatra da „SRS nije nikada svoju pobedu veličala uslovljavanjem Srbije” i kada su bile formirane koalicije sačinjene od partija mnogo slabijih od Srpske radikalne stranke.
Tadić, posle izbora na kojima je SRS osvajao više glasova od svih drugih lista, 2004. i 2007. godine, radikalima nijednom nije ponudio da kao najjača stranka i pobednik izbora formiraju vladu. Nije, jer radikali ni posle prve, a ni posle druge pobede nisu mogli da sakupe većinu u parlamentu. Ni prvi, a ni drugi put, niko nije prigovarao Tadiću da krši volju birača, pa čak ni radikali.
Prvi put Vojislav Koštunica, uz manjinsku podršku socijalista, napravio je koaliciju koja je, mimo svih očekivanja, izdržala nešto više od hiljadu dana. Koštunica je postao premijer i posle druge pobede radikala na izborima 2007. godine, zahvaljujući dogovoru sa Tadićem.
Ta prva Koštuničina vlada trpela je najveće kritike upravo zbog podrške socijalista u parlamentu, što je smatrano kršenjem volje birača. Boris Tadić tada je govorio da se tu radi o širem političkom dogovoru sa SPS koji će vratiti Slobodana Miloševića u sistem vlasti.
Druga Koštuničina vlada kritikovana je jer je mesto premijera pripalo stranci koja je izbornu trku završila treća, što se takođe smatralo kršenjem izborne volje građana.
„Stranke na izborima nastupaju zalažući se za određene ciljeve, a posle izbora, pozivajući se na legitimitet koji im daju glasovi, često rade nešto suprotno očekivanjima građana", kaže Vuletić.
Dakle, ukoliko građani žele da se osiguraju da niko neće kršiti njihovu izbornu volju najbolje je da ne glasaju, ili da sa velikim rizikom glasaju za one koji se unapred izjasne sa kim bi posle izbora formirali koalicije. Ili makar sa kim ne bi. A takvih skoro da nije bilo ni na ovim izborima. Takva izjašnjavanja, u situaciji kada sve procene govore da vlade neće biti bez postizbornih koalicija, mogla bi da umanje koalicioni potencijal.
Koalicioni potencijal upravo je ono što je Koštunici donelo dva mandata, a možda će i treći, i ono što će socijaliste vratiti na vlast možda i kao trećeg člana jedne demokratske koalicije.
Koštunica i DSS ni pred ove izbore nijednom nisu eksplicitno rekli da bi išli u koaliciju sa radikalima, između ostalog i zbog toga što je priča o koaliciji sa Šešeljom služila protivničkom taboru da odbija potencijalne glasače DSS-a. Međutim, činjenica da je jutro posle izbora Koštunica razgovarao sa Nikolićem o mogućoj koaliciji mogla bi se smatrati dovoljnom za tvrdnju da je o tome razmišljao i neki dan ranije. Činjenica da to svojim biračima nije i rekao mogla bi se takođe smatrati kršenjem volje birača.
Osim ako se izbornom voljom glasača ne smatra samo volja birača da njihova stranka dođe na vlast, onda se ni socijalisti ne mogu smatrati „prekršiocima izborne volje”. Ulazak u koaliciju sa Demokratskom strankom, što je po mnogima dugoročno mudriji izbor za socijaliste, njihove glasače takođe može naterati da se osećaju izneverenima. Objektivno gledano, ideološki socijalisti su mnogo bliži tvrdoj nacionalističkoj struji nego proevrospkim snagama u Srbiji. Međutim, i sa jednima i sa drugima mogu da ispune svoja predizborna obećanja iz sfere socijalne politike.
Kršenje volje birača, ako je suditi po reakcijama zapadnih diplomata u Beogradu, ne brine previše ni zapadne političare. Dok god matematika podmiruje željeni rezultat.
Opravdanja takvih kombinatorika, jasno je uvek se može naći, makar ono bilo i onakvo kakvo je ponudio istraživač javnog mnenja Srđan Bogosavljević. On, naime, smatra da bi odluka DSS da uđe u koaliciju sa SRS i SPS bila „veoma čudna odluka” jer bi na taj način DSS napravila "zaokret od 360 stepeni” i ušla u kolaciju sa svojim velikim protivnicima sa početka rasta svoje popularnosti od 2000. godine.
Bogosavljević, šta više smatra da bi u tom slučaju bila čudna bila i odluka socijalista da "krenu sa narodnjacima, na suprotnu stranu od socijaldemokratije, koja je bazično njihov osnovni politički moto”. Ništa „čudno" Bogosavljević, međutim, ne nalazi u koaliciji LDP, SPS i DS, koja bi, kako kaže, ipak bila teška za dogovore.
To da bi se Tadić, Dačić i Čeda Jovanović teško dogovorili, mora se priznati, Bogosavljević je u pravu. E, tu zaista nema ničeg čudnog.
Dragana Matović
[objavljeno: 14/05/2008.]
