Izvor: Večernje novosti, 25.Jul.2014, 23:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kisela ponuda

Teritorijalno mala, ekonomski uništena, demografski u munjevitom opadanju, nema nuklearno oružje, nema ni respektabilnu armiju, oklevetana kao nijedna država pre nje, ocrnjena gore od nacističke Nemačke, bojkotovana, bombardovana... Da, reč je o Srbiji. I kome treba stav takve države, kome je važno šta službeni Beograd misli o globalnim svetski trvenjima, o ukrajinskoj krizi, na primer. Zbog čega Kirbi, Devenport, oni momci iz kabineta Merkelove, sekretari i pomoćnici iz Obamine ovalne >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << trpezarije, zavrću ruku Vučiću, teraju ga da se izjasni protiv Putina, uvede sankcije Rusiji? Srbija Rusiji da uvede sankcije? U praksi to znači da Srbija sama sebi uvodi sankcije. Ali ne radi se ovde o delotvornosti materijalnog karaktera. Zbog čega svetske velesile, Amerika i Nemačka pre svih, na ovaj način ponižavaju Srbiju? Zbog čega traže od nje da pljune ruku koja iznad Srbije nikada nije otkočila ručicu na avionu bombarderu? Drugi jesu, posebno ovi što to traže. Jedino Rusija nikada nije razarala, palila, bombardovala Srbiju, svi drugi jesu. I veliki i mali, jedni planski iz golog interesa, hladno, statistički, drugi s uživanjem, sladostrasno. Da ništa drugo ne postoji, a postoji, ovo je Srbima dovoljno da budu rusofili. Znači li to da je Rusija veliki prijatelj Srbije i Srba? Ne znači. I taj odnos je složen, leži na pletivu pojedinačnih veza, na seobama, asimilacijama, izdvojenim junaštvima izraslim iz neuzvraćenih ljubavi, dubokim i dalekim zajedničkim korenima, istoj veri. Bilo je da Moskva miruje dok Srbija gine, da Moskva gleda u Bugarsku kao u jedinče, dok Srbi gledaju u Rusiju očima punim nade. Pretvarala se ta nada u suze, znamo i to, ali ruska ruka srpsku glavu nije sekla. Zvuči patetično, svestan sam, ali ovo je istina. Kičmu odnosa Srba i Rusa ne drže samo Ivan Jakšić, Savo Vladislavić, Nikolaj Nikolajevič Rajevski već i nešto što se ne može ni opipati ni pronaći u muzeju kao eksponat. Ko to ne razume, na njega ne vredi trošiti reči. Šta bi se promenilo da Srbija uvede sankcije Rusiji? Otpočeli bi pregovori Beograda s Evropskom unijom. Zar to ima istu težinu? Zar je to trgovina? Kakve nas tek zasede, ucene i „ponude“ čekaju na briselskom pregovaračkom drumu kad je ova, pretpregovaračka, ovako kisela? Sećate li se izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, na Vidovdan 2001. godine. Prvi put u savremenoj svetskoj istoriji jedna država je svog bivšeg predsednika izručila privremenom sudskom organu. Više od poniženja, više od sramote. I šta smo za to dobili? Trojica u Beogradu podelila su pet miliona dolara. Nismo li i zbog toga ovde gde danas jesmo? Da je bilo kuraži, mudrosti, pameti Srbija je za izručenje Miloševića mogla da postane punopravni član Evropske unije. U ovom „ukrajinskom“ slučaju za Srbiju trgovine nema. Svega ostalog ima. Koristi najmanje.

Nastavak na Večernje novosti...