Izvor: Politika, 11.Maj.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kalupi za mozak
Birači kao da imaju crno-bele naočare, crne za političare koje ne podnose, a bele za one koje vole
Kada običan čovek razočarano kaže da su svi političari lopovi, nauka hladno uzvrati da je to „nekritičko uopštavanje, generalizovan stav proistekao iz razočaranja birača ponašanjem pojedinih političara”.
Birači u Srbiji su surovi prema političarima koje ne vole a skloni su da svoje neuroze i mane proglase vrlinama. To je slika do koje su došli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljudi koji su uz pomoć nauke hteli da odgovore na pitanja kako građani Srbije vide političare i kako oni vide ljude čiji ih glasovi učine moćnicima.
Nebojša Jovanović, psiholog i vlasnik psihološko-edukativnog centra Akademija uspeha, kaže: „Birači u velikoj meri političare vide iracionalno i nekritično. Političare dele na one koje vole, i koji za njih imaju sve pozitivne osobine, i one koje ne podnose, i koji su oličenje lošeg. Birači kao da imaju crno-bele naočare. Crne za političare koje ne podnose, a bele za one koje vole. Birači u političarima projektuju sopstvene osobine – glasaju za one koje vide, svesno ili nesvesno, kao slične sebi. Za one koji će, dolaskom na vlast, podržati njihova uverenja i učiniti njihove simptome uobičajenim. Umesto suočavanja sa sopstvenim neurotičnim ponašanjima, osoba teži društvu u kojem će takva ponašanja biti kriterijumi normalnosti i lišiti je potrebe da se menja. Njegoš je to slikovito izrazio stihom ’Gleda majmun sebe u zrcalu"’”
Predstava koju birači imaju o političarima u velikoj meri je određena njihovim socijalnim statusom i obrazovanjem pri čemu su manje obrazovane osobe sklonije da reaguju automatski, po matricama, koje nazivaju i „kalupima za mozak”. Kako kaže Jovanović, građanin ima sposobnost da se trenutno, nenamerno, nesvesno „jedini”, kao hemijski element, s drugim članovima grupe udruži upravo po tim matricama ponašanja. Jedna matrica je „Zavisnost” i to je ona poznata sklonost pojedinca i grupe da traže velikog vođu zaštitnika koji grmi, na primer: „Niko ne sme da vas bije”. Drugi kalup je: „Bori se ili beži” gde se ljudi okupljaju radi borbe protiv nečega ili nekoga, ili radi bega od nečega ili nekoga, jer su „Svi protiv nas”. Treća matrica–kalup je „Reprodukcija” gde se grupa okuplja oko nekog „mesije” koji obećava „bolji život”.
Kada političar svojim ponašanjem uspešno uključi neku od matrica kod birača, on postaje harizmatski vođa. Za njega se automatski, bez razmišljanja, kače mentalni kalupi grupe i birači se lepe za njega. U većini slučajeva narod se pri izboru svojih vođa i političkih opcija više rukovodi iracionalnim i nesvesnim, nego racionalnom procenom sopstvenih interesa i interesa države.
Slika o političarima se veoma retko menja jer: „Ono što nije stvoreno racionalnim mišljenjem ne može se ni promeniti argumentima. Sve ono što se ne uklapa u već stvorenu sliku automatski se odbacuje, umanjuje ili degradira, nalaze mu se neki niski motivi. Ne kažem da je nemoguće da čovek izađe iz matrice i verujem u mogućnost oslobađanja čoveka od ’kalupa za mozak’. Ali, takva vrsta prosvetljenja se dešava retkim pojedincima koji steknu malo mudrosti. Narod kao celina ne može biti mudar, koliko kod ga u kampanjama ubeđivali da jeste. Zato se od izbora do izbora uglavnom vrtimo ukrug”, kaže Jovanović.
Za uopštenu i uprošćenu sliku političara nisu krivi samo birači nego i političari koji često žele da se prikažu kao „tipični predstavnici određene socijalne grupe, određenog tipa ličnosti ili tipa patologije. Ono što je tipično, gubi elemente unikatnosti a time i ličnosti. To postaje roba, brend, simbol, imidž”. Možda političari sami sebe pretvaraju u određeni model da bi se lakše dopali građanima, a možda ih marketinški timovi „upakuju” u jasno određeni lik, odnosno ulogu kako bi lakše ušli pod kožu biračima.
Kao što birači u političarima traže sliku sopstvenih osobina, naravi, nezadovoljstava, tako i političari birače vide kao svoj odraz u ogledalu. Jovanović kaže da se to uglavnom odvija na nesvesnom nivou, na kome većina političara veruje da je narod lakoveran, pomalo tupav i podložan zavođenju, ulagivanju i manipulacijama. Otuda su kampanje pune obećanja za koje je i političaru, koji ih izgovara, jasno da neće moći da ih ispuni i pored najbolje volje. Jovanović je uveren da „bi se neko mogao uspešno ulagivati i manipulisati, on u jednom momentu mora početi da veruje u svoje laži, mora da se uživi u njih i da postane kvaziličnost”.
On kaže da se osećanja političara prema narodu „uglavnom kreću između prezira i sažaljenja kada se osete krivim, što je retko svesno. S jedne strane moraju da se dodvoravaju narodu, a s druge strane ga smatraju tupavim i podložnim manipulaciji. To rađa suprotstavljena osećanja”.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 11/05/2008]
