Izvor: Politika, 21.Maj.2015, 08:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako se događa narod na Balkanu
Da li miting i kontramiting u Skoplju vraćaju region u devedesete godine ili najavljuju novi Majdan
„Nema povlačenja, nema predaje”, poručio je makedonski premijer Nikola Gruevski pristalicama u ponedeljak uveče ispred Sobranja, ali nije to bila prva asocijacija na zimu 1996/1997. u Beogradu, koju su obeležile velike demonstracije opozicije protiv režima Slobodana Miloševića, kada se na ulicama uglas pevala pesma Revolvera „Nema povlačenja, nema predaje”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Ne, na ove proteste u Srbiji izazvane izbornom krađom podseća najpre organizovanje kontramitinga, kao odgovor vlasti na protest opozicije. Tako je, naime, Milošević 24. decembra 1996. organizovao na Terazijama miting podrške svojoj vlasti, sa koga je ostala upamćenanjegova poruka pristalicama „Volim i ja vas”, ali i jedan izgubljeni život.
Sličnost ova dva kontramitinga je i u tome što su organizovani tako da su oponenti mogli da se sretnu na ulicama Beograda i Skoplja, samo što je onaj beogradski i završen istog dana, a demonstracije opozicije su nastavljene, dok je ovaj skopski na neki način produžen. Dva makedonska politička tabora su razapela šatore i ušančila se u centru Skoplja i, naravno, podsetila na ukrajinski Majdan. Uostalom, profesorka istorije Violeta Ackovska je sa bine pored Gruevskog upozorila okupljene da se „ovde predviđa ’ukrajinska drama’”.
Sagovornici „Politike” Dušan Spasojević i Dragomir Anđelković ne vide mnogo sličnosti između skopskog i beogradskog kontramitinga, s tim što su zbivanja u Makedoniji Spasojevića podsetila na Erdoganove muke s aferom prisluškivanja, dok je Anđelković izričit da Skoplje podseća na Kijev „utoliko što Zapad stoji iza pokušaja rušenja Gruevskog”.
„Jedini njihov problem je što je popularnost Gruevskog mnogo veća nego što je bila popularnost Miloševića te 1996, odnosno Janukoviča u Ukrajini. Uz to, Gruevskije i politički vrlo sposoban. Oni stvaraju taj kontekst, narandžasti, kakav je bio u drugim zemljama, ali kapacitet Gruevskog da se tome odupre neuporedivo je veći”, ocenjuje Anđelković.
Navodeći da je teško povlačiti paralele sa kontramitingom u Beogradu, bivši ambasador Srbije u Turskoj Dušan Spasojević ističe da je kod nas neposredan povod za proteste bila krađa na lokalnim izborima, a u Makedoniji nema nekog neposrednog povoda. Drugo, mi 1996. nismo imali etničku komponentu, dok je u Makedoniji ona vrlo izražena – podela između Makedonaca i Albanaca je sveprisutna i suštinska je odrednica makedonske unutrašnje politike.I momenat na međunarodnom opštem planu i u regionu sada i onda potpuno je drugačiji. Makedonija je 2015. kandidat za članstvo u EU i za članstvou NATO-u, a 1996. je tek bio završen građanski rat na području bivše SFRJ.
„Sličnost je u pokušaju smene vlasti, ali sadašnja vlast u Makedoniji je nedvosmisleno pobedila na izborima. Drugo, imamo iupliv stranog faktora u Makedoniji, koji je evidentan, dok je Milošević 1996. imao podršku međunarodne zajednice. Bio je tada ključni čovek mira na Balkanu, veliki prijatelj SAD i lični prijatelj Ričarda Holbruka. Milošević je samo godinu dana ranije potpisao Dejtonski i Pariski mirovni sporazum, slikao se sa Bilom Klintonom i Vorenom Kristoferom. Lamberto Dini je došao da pomogne Miloševiću. Tada je Zapad pomogao Miloševiću i igrao više za Miloševića nego za njegovu opoziciju. Demonstracije su trajale tri meseca, a Zapad je ostao potpuno gluv na to – jer tada im je odgovarao Milošević”, ističe Spasojević.
Na kontramiting u Beogradu podsetio je krajem marta i premijer Aleksandar Vučić, kada je odlučio da odloži miting „samopodrške”, povodom godinu dana rada vlade, predviđen za 25. april u Novom Sadu, od čega je kasnije i odustao. Demokratska stranka je istog datuma zakazala miting u Beogradu. Iako je Srbija daleko od tenzija kakve sada postoje u Makedoniji, Vučić je ipak bio oprezan: „Nećemo da se igramo devedesetih i da vraćamo zemlju u vreme mitinga i kontramitinga.”
Uprkos velikim demonstracijama, Milošević je ipak uspeo da se zadrži na vlasti još četiri godine. Otišao je zbog drugih velikih demonstracija, 5. oktobra 2000. Taj scenario je kasnije služio za plašenje i svrgavanje raznih nepodobnih (ili „nepodobnih”) režima. Ali ne i za Aleksandra Lukašenka. Predsednik Belorusije od 1994. godine je već 2001. godine govorio da u njegovoj zemlji „neće biti nikakvog Koštunice”. I održao se do danas, kada Zapadu i Rusiji pruža dobre usluge posredništva u vezi sa ukrajinskom krizom, iako je početkom prošle godine bio u prilici da odgovara da „neće biti Majdana u Belorusiji”. A krajem 2014. se čak toliko približio Zapadu da ga je visoki ruski zvaničnik javno upozorio da bi zbog „detanta” s SAD mogao da završi kao „Milošević, Gadafi ili Sadam Husein”.
Milo Đukanović, Lukašenkov pandan na Balkanu po dužini vladanja u Crnoj Gori, recimo, nikada nije bio na takvim iskušenjima. Protiv Milorada Dodika u Republici Srpskoj bilo je svojevremeno nekih pokušaja pobune na ulicama, ali se on izvukao prilično „neoštećen”.
Zbog toga Spasojević odaje priznanje Crnogorcima i građanima RS jer je to, kako ocenjuje, odraz jedne zrelosti. Znači, sami biramo ko će da nas predvodi i ne treba nam niko sa strane da nam kaže ko valja ili ko ne valja. Spasojević, naime, ukazuje da mnogi na Balkanu još nisu naučili lekcije iz devedesetih. A to je: Balkan balkanskim narodima. Nema dobronamerne pomoći sa strane.
„Ljudi koji sede sa strane gledaju da ušićare neku korist od našeg problema, a nisu tu da nam reše problem. Ja se nadam da smo mi to u Srbiji shvatili, jer smo imali teško iskustvo i, objektivno, mi smo uz Grčku, Bugarsku i Rumuniju jedini narod koji ima državu poslednjih 200 godina”, kaže Spasojević.
On dodaje da činjenica da Gruevski i Zoran Zaev treba da razgovaraju u Strazburu više liči na mirovne pregovore Jasera Arafata i Izraelaca nego na razgovor šefova vlade i opozicije. Zna se gde oni treba da razgovaraju – u svojoj zemlji.Ne rešavaju se problemi ozbiljne zemlje, demokratske, u inostranstvu.
Za Anđelkovića je, opet, vladajuća dugovečnost Mila Đukanovića dokaz da iza toga stoji Zapad. Jer, kako kaže, Đukanović predstavljaapsolutnu negaciju svih onih vrednosti za koje se Zapad formalno zalaže. Protiv njega ništa ne organizuje zbog toga što im je on geopolitički lojalan, smatra Anđelković.
„On izvršava sve naloge Brisela i Vašingtona, a oni organizujunarandžaste prevrate ili pokušaje takvih prevrata u zemljama koje su nepodobne. To samo dokazuje koliko Zapad to orkestrirano organizuje i koliko mu nije stalo do pravih vrednosti, već samo do geopolitičke dimenzije stvari”, navodi Anđelković, koji na konstataciju da i Rusi sigurno imaju nekakav uticaj u svim ovim dešavanjima, kaže da su se i na tlu Makedonije velike sile ukrstile, „samo što Rusi imaju mnogo manji kapacitet da pomognu nego što Amerikanci imaju kapacitet da odmognu”.
