Izvor: Politika, 06.Apr.2014, 13:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako ograničiti izbornu korupciju
Troškovi izborne kampanje višestruko su nadmašili sumu koja je deljena iz budžeta pre izbora, što je oko 8,9 miliona dinara po listi. Prema prvim procenama, samo za oglase na televizijama i bilbordima utrošeno je oko 13 miliona evra.
Učesnici su mogli da računaju i na novac iz poznatih privatnih izvora, što su veće donacije, koje su objavljene na sajtovima. Zato se i posle ovih izbora može očekivati da računi budu podmireni iz budžetskih dotacija na koje učesnici nisu mogli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da računaju pre izbora, a za koje nisu imali pokriće u vreme nastanka troškova, iz kredita ili da plaćanje bude odloženo. Ovo je komentar Transparentnosti Srbija.
Zaključak je da su i ovi izbori protekli u okruženju koje je pogodovalo nepravilnostima, zloupotrebama i korupciji, jer je propuštena prilika da se reše problemi koji su uočeni 2012. godine.
Zato je trebalo ispitati tačnost izveštaja o finansiranju kampanje, pokrenuti prekršajne postupke, ispitati sumnje na kupovinu glasova i zloupotrebu javnih resursa, urediti medijsko predstavljanje, formirati Nadzorni odbor u parlamentu i proveriti da li su obećanja u kampanji ostvariva.
Dragomir Anđelković, analitičar, kaže da, ako se Srbija uhvatila u koštac s korupcijom, nju treba suzbijati u izborno-političkoj sferi.
„U Singapuru su shvatili da, dok god partije imaju mogućnost neograničenog kupovanja na medijskom tržištu, izborna korupcija neće biti ograničena. Zato je izborna kampanja zakonski svedena na minimalni nivo u medijskoj sferi. Svim prijavljenim listama država, prema određenim kriterijumima (da li su parlamentarne i koliko su zastupljene u skupštini), obezbedi respektabilan ali ne preterano veliki besplatni ili relativno jeftin reklamni prostor, trudeći se da svi učesnici u izbornoj trci budu ravnopravni. Preko toga stranke nemaju mogućnost da kupuju prostor. Manje drastična rešenja, ali slična kao u Singapuru, usvojena su i u nekim drugim državama, od Skandinavije do Hongkonga.”
Branko Radun, politički analitičar, kaže da je u ekonomiji i politici stanje takvo kakvo je i u društvu.
„Neki lokalni odbori sami su skupljali novac za izbore a centrala to nije ni znala. Neke stranke i ne znaju koliko su novca potrošile u izbornoj kampanji, jer su davale tendere ili nešto drugo na veresiju, pa ako ne pređu cenzus, onda se to ispostavi kao rizično ulaganje. U Americi postoji kontrola, a legalizovano je i političko lobiranje, što kod nas niko nema interes da učini, umesto da je legalizovana i formalizovana korupcija.”
Radun kaže da su političari moćni i da će, ako želite da znate koliko je neka stranka potrošila, odmah reći da je to politički progon.
„Možda i nema novca u političkoj komunikaciji jer u političkoj trgovini ima više usluga.”
Ipak, on smatra da partijama ne treba smanjivati količinu novca koji dobijaju od države, jer bi tek onda dobile alibi za političku korupciju.
„Izborne kampanje postale su veoma skupe, ali to je samo deo priče, jer da stranke sve plaćaju bilo bi daleko skuplje. Izborne kampanje su čitava industrija i nikome nije u interesu da se to raščisti, već da se održava status kvo.”
I Anđelković se slaže da su kampanje skupe i da ih je nemoguće pokriti iz legalnih sredstava partija. On kaže da su strankama potrebna i dodatna crna sredstva za kupovinu medija i glasača, koja dobijaju od finansijera koji od njih traže kontrausluge.
„Otuda partije posle izbora moraju da, na legalan ili ilegalan način, vraćaju izborne dugove. To je važan faktor korupcije.” Anđelković kaže da su za kupovinu glasova rešenja formalno prostija. „Potrebno je uvesti drakonske kazne za kupoprodaju glasova (uključujući i posledice po birače) i kvalifikaciju toga kao kriminalnog dela. Bitno je i da sudovi i tužilaštva ubrzano rešavaju sve predmete i da policija ima timove za suzbijanje trgovine glasovima.”
Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, veruje da je dovoljno dosledno primeniti postojeće zakone umesto da budu mrtvo slovo na papiru.
„Mora se razviti svest da je neophodno da donatori budu poznati, jer oni to rade zbog uticaja. Nepisano pravilo treba da bude da se tačno zna ko finansira skupe kampanje, koliko ih plaća i kolika je cena tog ulaganja. Oglašavanje na televiziji, u medijima, skupovi i ko zna šta sve još, mnogo koštaju i zato je potrebno da se zna ko materijalno i na druge načine pomaže strankama. Po našim zakonima, nikoga ne možete da korumpirate, a ne verujem ni da postoji zakonska začkoljica koja koči otkrivanje korupcije. Zato je važno kako se zakoni primenjuju, kontrolisanje tokova novca, unapređenje službe koja se time bavi i sankcionisanje. Da je do sada neko sankcionisan, bilo bi drugačije.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 06/04/2014
