Izvor: Politika, 14.Jan.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako bi se Obama ponašao u Srbiji
Srbija nema nijednog „pozitivnog“ političara što je jedinstven slučaj u regionu. Drugačije rečeno, po mnogim anketama, i političari koji su na vrhu rang-liste po pozitivnim poenima otprilike dobiju i toliko negativnih. To pravilo važi kako za političare koji su na vlasti tako i za one u opoziciji.
Teško je odgonetnuti šta je uzrok ovome. Najjednostavnije bi bilo reći da su skoro svi političari imali prilike da ispune svoje obećanja i da se rezultatom nikako ne mogu hvaliti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Teška vremena mogu da budu drugi opšti razlog. Jer, od 5. oktobra 2000. godine, samo dva puta se dogodilo da nema „pozitivnog“ političara – ove godine i 2003, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, kada su mnoge nade iščezle a političari započeli posredstvom tabloida prvo veliko iznošenje prljavog veša.
Možda bi javnost imala drugačije mišljenje da su političari skloni da budu iskreni, da priznaju da nisu svemogući i da umeju da pogreše. Zato je krajem 2003. bilo pravo čudo kada je Boris Tadić priznao aferu „Bodrum“, odnosno da su poslanici Demokratske stranke zloupotrebljavali poslaničke kartice svojih kolega koji nisu bili u Skupštini, nego su bili na letovanju.
Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanskih inicijativa, kaže da nepoverenje potiče iz činjenice da političari ne snose nikakvu odgovornost za sve ono što govore i čine. „U svetu je drugačije. Ako su upleteni u korupciju bivaju osuđeni, a kod nas političari koji su bili upleteni u korupciju nisu sklonjeni s vlasti ni kada je vlada rekonstruisana. Drugi problem je to što političari pričaju šta im padne na pamet. I za vređanje ne budu politički kažnjeni. Ima političara koji šutiraju novinare i nikom ništa. Njega i dalje zovu na televizije i ima svoje biračko telo. Ima odgovorno mesto na kome je kraduckao. I sada drugi mogu da ga kopiraju.“
Dereta kaže da ni vapaj da poslanicima treba vratiti mandate ne stoji, jer ih nikada nisu imali, pošto su ih se sami odrekli. „Sada s nestrpljenjem očekujem da vidim kako će stranke pokušati da zaobiđu biranje redom kandidata s glasačkih lista.“
Žarko Trebješanin, psiholog, misli drugačije. „Mislim da nepoverenje u političare nije baš toliko veće u odnosu na svet. Jedan od dokaza je Arapsko proleće. U prethodnoj godini je izuzetno sazrela ta svest, a bitan preokret se dogodio s nepoverenjem u bankare. Njih dva do tri odsto drži poluge moći i novca.“
Trebješanin kaže da je korupcija kod nas mnogo ogoljenija, što je jedan od razloga nepoverenja u političare. „Korupcija je mnogo ogoljenija i sve se vidi od predsednika opštine pa nadalje. Na zapadu je ona suptilnija. Ali, sada se naši političari malo čuvaju i ne daju obećanja kao ranije. Malo su se opekli i to je potrošeno, zato su sada oprezniji. I međusobno vređanje je ovde primitivnije u odnosu na svet, i to im nanosi štetu. Ali, pitanje je kakvi bi političari iz sveta bili da su ovde i kakvi bi naši političari bili da su u inostranstvu.“
I Milan Nikolić, sociolog, kaže da političari nigde u svetu nisu omiljeni i da su u Americi samo advokati omraženiji – jer za velike pare rade sve. „U savremenoj demokratiji političari su se malo udaljili od ljudi, a kada treba da budu izabrani bacaju se u vatru i obećavaju. Od toga što se obećava ne ispuni se ni pet odsto, a neki bolji političari možda ispune deset odsto. U vreme izbora političari ulaze ljudima na vrata i u svim medijima su prisutni.“
„Posledica svega toga je da ih ljudi ne vole i pasiviziraju se. Tako je Buša mlađeg za američkog predsednika izabralo 25 odsto Amerikanaca, a Baraka Obamu nešto malo više. Partije se pred izbore ukrupnjavaju a poneka se ubaci da bude jezičak na vagi. Što je veće ukrupnjavanje stranaka one su sve dalje od ljudi. Ukrupnjavanjem se dođe do dve partije koje su slične i onda građani komentarišu: – Sjaši Kurta da uzjaše Murta. Rezultat svega toga je da građani još više preziru političare i sve im je više svejedno ko će doći na vlast“, kaže Nikolić.
Ivana Anojčić
objavljeno: 15.01.2012
