Izvor: Politika, 04.Feb.2012, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada će prosečan birač zavoleti Čedu
„Tačno je da 70 odsto Srbije mene mrzi više nego Italijani onog kapetana kukavicu i nisam srećan zbog toga, ali ne mislim da se s tim pomirim i da ćutim. Ako nas tih 70 odsto danas ne razume, razumeće nas sutra”, rekao je lider LDP-a Čedomir Jovanović. Prema istraživanjima, svi političari u Srbiji pored pozitivnih poena imaju i negativne, čak i oni koji su u vrhu po pozitivnim poenima. Kod većine političara preovlađuju negativni poeni. Jovanović je prvi političar koji je te činjenice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hrabro izgovorio. Njegovo je uverenje da su on i LDP često bili na stubu srama jer govore istinu, ili tačnije ono što oni veruju da je istina. I prošle nedelje su nastavili s tim i bili su u žiži političke javnosti s pričom o genocidnosti Republike Srpske, koja – po uverenju analitičara – teško da može da pomogne Jovanoviću u smanjenju negativnih poena koje ima u javnosti..
Oblati protivnika bilo je jedno od osnovnih pravila političkog života od početka višestranačja u Srbiji. Sve opozicionare je režim Slobodana Miloševića izneo na loš glas. U tom poslu režim je bio uspešan pa je Demokratska stranka bila popularnija od svog lidera Zorana Đinđića. Zato je opozicija pokušavala da za svog predsedničkog kandidata pronađe nestranačku ličnost, poput Dragoslava Avramovića, poznatijeg kao deda Avram. U to vreme Đinđić je govorio da on i Vuk Drašković, lider SPO-a, mogu negativnu sliku o sebi da preokrenu jedino ako dođu na vlast i urade mnogo dobrih stvari za građane Srbije.
Da li ova Đinđićeva tvrdnja važi i danas? Šta danas treba da uradi političar da bi promenio loše mišljenje o sebi?
Milan Nikolić, sociolog, kaže da u političkoj sociologiji postoji lik idealnog lidera. „On treba da bude skroman, na primer kao Vojislav Koštunica koji živi u svom stanu, ali onda je tu veliko obezbeđenje koje smeta komšiluku. Treba da bude pošten i da radi za opštu stvar, ali to ne znači da će oni koji žive asketski postati značajni. Političar treba da bude izuzetan i da se ne hvališe, da izgleda predsednički, impozantno. Može se reći da su takvi bili Vili Brant i Ulof Palme. Brant je imao harizmu, znao je da peva, Palme je izlazio bez obezbeđenja, vozio je bicikl i tako je ubijen na ulici posle jedne bioskopske predstave. Posle ubistva i ministarke u Švedskoj više niko ne izigrava skromnost.”
Nikolić objašnjava da građani vole da političari liče na njih. „Ljudi vole da gledaju sebe kao u seriji ’Selo gori a baba se češlja‘. Vole da političari budu narodni ljudi. Zato su američki predsednici Ronald Regan i Džordž Buš izigravali kauboje. Ima onih koji pripadaju visokoj klasi, imaju novac i završili su Harvard, a teraju ih da glume narodske ljude kako bi dobili pet odsto više glasova. Oni su tvorevine reklamnih agencija, a građani se prevare misleći da su oni jedan od njih. Ljudi hoće da političar bude izuzetan, ali da pije pivo i ide na fudbal, što političar i radi da bi prodavao maglu narodu.”
Miloš Đajić iz Centra modernih veština smatra da svakog političara treba da zanima da uradi nešto dobro da bi se promenilo mišljenje o njemu. „Političar treba da se približi narodu i da radi u njegovom interesu. Ali, ako je medijski satanizovan kao što je to bio Zoran Đinđić i kao što je sada Čedomir Jovanović onda je to strašno teško, gotovo nemoguće.”
„Važno je da postoji sklad između onoga što političar govori i načina na koji živi. To je važno da bi mu građani verovali”, objašnjava Đajić. „Ali, s druge strane, građani bi hteli da neko drugi sve uradi mesto njih. Oni očekuju da političari budu u njihovoj službi, a političari se ponašaju arogantno, bahato, lažu… Problem je što građani nisu aktivni, što ne odgovaraju na poteze političara. Za tu pasivnost je odgovorno više faktora: od obrazovnog sistema do nasleđenog faktora iz prošlih vremena i straha od tajnih službi. Nedostaju nam aktivni građani koji se ne plaše.”
Đorđe Vuković, programski direktor Cesida, kaže da svuda u svetu političari imaju i pozitivne i negativne poene. „Uvek postoje oponenti, pa tako jednog političara voli 60 odsto a 40 odsto su oponenti. Ali, ključno je pitanje ko će glasati za njih. Rasim Ljajić je najbolje ocenjen političar,ali neće svi glasati za njega. Moguće je da vas 90 odsto ispitanika voli, a da niko ne glasa za vas. Čedomir Jovanović ima sedam-osam odsto glasača iako ga 70 odsto ispitanika ne voli. Iako je neomiljen od jednog dela birača, on ima rezervoar glasova na koje sigurno može da računa. I Boris Tadić ima negativne poene od oponenata. Negativnim poenima ne treba pridavati veliku pažnju.”
Vuković kaže da smo spremni da osudimo političare ali da je tako svuda u svetu. „Političare ne možemo idealizovati. Uostalom, Slobodan Milošević je sedam-osam godina imao bezrezervnu podršku. Treba uzeti u obzir i podatak da u Srbiji oko 30 odsto građana ima osnovnu školu a ni deset odsto visoko obrazovanje. I treba priznati da je jedan deo političara svoje pare zaradio pošteno. Nisu svi lopovi. Neko je postao bolji jer je pametniji, obrazovaniji, sposobniji. Treba priznati da je neko bolji i da je zbog toga više postigao, ali to niko neće da prizna.”
Ivana Anojčić
objavljeno: 05.02.2012
