Izvor: Politika, 19.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad više niste vlast, dođe po vas Hag
Šta o svom životu u švedskom zatvoru, suđenjima i očekivanjima kaže nekadašnja predsednica RS
Od našeg specijalnog izveštača
Frovi, novembra – Železnička stanica u pravoj pustari, drvene kućice, tek poneka zidana, jedna ulica s dva restorana brze hrane koje drže Turci, hotel s direktnim pogledom na vozove koji prolaze, a čiji vlasnik Grk stalno uzdiše za toplim jugom – to je gradić Frovi nekih 200 kilometara zapadno od Stokholma. Deset kilometara >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << severnije od Frovija, usred ravnice na obali močvare obrasle trstikom i granjem, nalazi se najstroži ženski kriminalistički zatvor u Švedskoj, Hinseberg.
Dva reda žice visoke preko četiri metra, kompleks zgrada s čudnim rasporedom, kamere i reflektori, mala kapija, pa neka vrsta preddvorišta, takođe u žici, prijavnica i prva soba gde su me zaključali. Tu sam u posebnu kasetu odložio sve one stvari koje mi nisu potrebne u obavljanju novinarskog posla. Sledio je detektor–pregled na metale i ulazak u drugu prostoriju gde su me opet zaključali. Posle nekoliko minuta pridružio mi se prevodilac sa srpskog jezika na švedski, gospodin Idriz Sahiti, rođen na Kosmetu, u Srbici. Upravnik zatvora, gospodin Karl Anders Lonberg, angažovao ga je da mu simultano prevodi sve ono što ću pitati zatvorenicu pod brojem KVV-56, nekadašnju predsednicu Republike Srpske gospođu Biljanu Plavšić.
Posle upoznavanja sa inače vrlo ljubaznim upravnikom Lonbergom, prešli smo u treću prostoriju s jednim stočićem, dve fotelje, malom čajnom kuhinjom i kuhinjskim stolom s četiri drvene stolice.
Ubrzo zatim, žene čuvari dovele su Biljanu Plavšić. U tamnoplavim, radničkim pantalonama, beloj majici i zatvorskoj tamnozelenoj jakni na kojoj je ispisan njen zatvorenički broj, gospođa Plavšić je umorno sela na fotelju i ponudila me čokoladicom u ime dobrodošlice.
"Eto, posle mesec dana da opet sednem na normalnu stolicu, kod mene u prostoriji sve je od drveta", rekla je smešeći se.
Fizički ne izgleda loše, iako deluje umorno, ali joj je zato misao brza i koncizna.
Upravnik je požurio da nam skuva kafu, Idriz je otvorio blok za pisanje.
.Gospođo Plavšić, kako Vam je ovde u Hinsebergu, kakvi su uslovi života u ovom zatvoru s obzirom na to da imate 76 godina?
– Smeštaj nije loš, imam svoju sobu s televizorom, ali ipak nisam zadovoljna uslovima u zatvoru. No, ovi ljudi ovde, mislim uprava zatvora nije kriva za to. Pitala sam sudije u Hagu, kada su me iz Švedske priveli po obavezujućem pozivu suda u slučaju Momčila Krajišnika, dakle kada sam rekla da nisam dobrovoljno došla, pitala sam ih da li znaju kuda sve šalju ljude posle suđenja u Hagu? Čak i nacistički ratni zločinci posle presuda u Nirnbergu nisu smeštani u zatvore sa kriminalcima i prostitutkama. Ovde sam u zatvoru, nas je 11 u odeljenju, sa ženama kriminalcima, ubicama, prostitutkama i dilerima droge. Pod kraj života upoznala sam dno života. Ja sam profesor univerziteta, naučni radnik, a oko mene ljudi imaju izgrađene mehanizme preživljavanja. Ja te mehanizme prepoznajem, ali oni se ne uče u poznim godinama. Doživela sam da mi pljuju u hranu, da me fizički napadnu tokom onih sat vremena šetnje po dvorištu, da mi se izazivački prepreče na stazi kojom idem. Šta treba, da se tučem sa drogerašicama i ubicama koje viču da su Al kaida i da će me ubiti? Ovde se ni pričestiti ne mogu, naš sveštenik ni kašiku vina nije mogao da unese. Kada sam došla ovde na silu su strgli odeću sa mene, jer nemam pravo na sopstvenu odeću. Švedski zakon je vrlo strog.
.Da li Vas mediji opsedaju za intervjue?
– Trenutno imam oko 150 zahteva svetskih redakcija radi intervjua i sve sam ih odbila, naravno, osim "Politike". Ogorčena sam na medije jer njima mogu i da zahvalim za mojih 11 godina presude.
.Kako to mislite?
– Jedan od tri najjača argumenta u Hagu protiv mene jeste fotografija na kojoj se ja pozdravljam sa Arkanom u Bijeljini i ljubim se sa njim. Prvo, ja pre toga nisam ni poznavala Arkana, nisam znala je li to ime ili nadimak. Drugo, Arkan je na moju telefonsku molbu oslobodio u Bijeljini zarobljenog ministra odbrane BiH, Jerka Doka, inače Hrvata, potpredsednika vlade Simovića i člana Predsedništva BiH Fikreta Abdića. Ja sam Arkana molila da ih pusti i kada sam stigla u Bijeljinu da ih preuzmem upoznala sam Arkana i pozdravila se sa njim na srpski način, poljubivši se tri puta. Jerko Doko je hteo o tome, meni u prilog, da svedoči u Hagu, ali nisam htela taj proces, nemam snage za to. I sada je taj snimak poljupca tri puta dokaz moje krivice. Drugi je argument protiv mene bio intervju novinarke Vesne Popović, intervju koji uopšte nisam autorizovala i gde je mnogo toga izmišljeno. Imam i njenu kasniju izjavu tužilaštvu. I, kao treće, protiv mene su u Hagu prikazali video-snimak sa zasedanja Skupštine BiH pre početka rata. Govorio je Alija Izetbegović o tome da je većinski narod u BiH muslimanski i da će, ako ne bude po njegovoj volji, biti rata. Ja sedim u prvom redu i slušam kako Radovan Karadžić sa govornice odgovara i upozorava stranku SDA i Aliju Izetbegovića da će, ako dođe do izlaska BiH iz Jugoslavije i rata, muslimani najviše stradati. U Hagu su mi rekli da sam morala odmah da izađem iz skupštinske sale i ogradim se od te izjave Karadžića.
.U javnosti postoji dilema oko Vašeg priznanja krivice. Šta ste Vi, zapravo, priznali?
– U Hagu možete biti svedok tužilaštva, odbrane i svedok suda kada vas on pozove da nešto objasnite, kao što je mene pozvao u slučaju Krajišnika. Ako se ne odazovete sledi vam kazna od sedam godina zatvora. Tražila sam da moj iskaz u slučaju Krajišnika bude javan. Nisam svedočila protiv Miloševića, nisam svedočila ni protiv koga. Moje priznanje krivice samo je moja krivica, a najmanje krivica srpskog naroda. Priznala sam ono o čemu su pisale sve novine, ono što su mnogi znali, ali na žalost ne i ja. Krivica je moja zato što sam bila član Predsedništva RS, a dešavale su se ružne stvari. Za taj period za koji sam optužena i osuđena, u to vreme, bavila sam se isključivo humanitarnim radom i izbeglicama. Jednom kada sam čula za logore u kojima muslimani drže Srbe, upitala sam Karadžića: "Radovane, ne daj Bože da i mi to radimo". Ništa mi nije odgovorio, a ja nisam bila čovek od poverenja ni Karadžića, ni Krajišnika, ni Miloševića. Najveći zločin učinila sam prema sebi jer sam im verovala. Kasnije, kada sam prešla u Banjaluku, počela sam da saznajem za mnoge stvari. Pitala sam ljude šta su to Omarska i Keraterm. Zvala sam urednika "Nezavisnih novina" Željka Kopanju, čiji je list počeo da piše o tim stvarima, pitala sam ga je li sve to proverio. On mi je odgovorio da je sve to tačno. I ubrzo je u atentatu izgubio noge.
nastavak u tekstu ispod
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 19.11.2006.]
