Izvor: Večernje novosti, 16.Jul.2014, 14:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

KOMENTAR: Šator

NA 70 radnika u Srbiji dolazi po jedan sindikat. Fantastična brojka. Navodi na pomisao da je srpski radnik među najzaštićenijima u svetu. Stvarnost je, međutim, drugačija. I pored više od 25.000 sindikalnih organizacija i isto toliko lidera, koliko ih ima u zemlji sa oko 1,7 miliona zaposlenih, za poslednjih desetak godina bez parčeta hleba, ostalo je oko pola miliona ljudi. Slabi, razjedinjeni i posvađani smogli su snage da juče uoči početka skupštinske rasprave o najvažnijem dokumentu >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << radnog zakonodavstva, razapnu jedan šator i okupe tridesetak pristalica u centru prestonice. Kažu, biće ih sutra više. Živi bili, pa videli. Za srpsku javnost ništa novo. Niko nije ni očekivao da će organizovati masovno okupljanje kao što to rade njihove kolege u Grčkoj, Španiji ili Italiji. Važnija je briga o nameštaju u sindikalnom kabinetu, o broju naknada koje će stići iz raznoraznih odbora i tela, ili kako da sapletu kolege iz suprotnog tabora u trci za reprezentativnost. E, ta trka je najvažnija. Ona donosi stolicu u pomenutim odborima, a onda stižu i dobre napojnice. U tome je razlika između naših sindikata i ona tri u Italiji, jednog u Americi ili dva u Španiji. Prava radnika u Srbiji brane lideri čije članstvo nije prebrojano gotovo čitavu deceniju. To ionako nije važno. Tu su političke partije koje će dopuniti listu ako zatreba, podržati proteste, ustupiti mesto u parlamentu. A, članstvo? Ma, ko za članstvo mari. Od članarine su ionako prihodi najmanji.

Nastavak na Večernje novosti...