Izvor: Politika, 22.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Junaci našeg doba
Kako i po čemu se meri uspeh političara? Da li ga je moguće izmeriti za života ili je potrebno da prođe vreme, odnosno da se sačeka sud istorije? Pristalice SPS-a i Slobodana Miloševića često su se branile baš tako što su govorile kako će vreme pokazati koliko je njihov lider bio u pravu. Ko zna stvarno šta će pisati u istorijskim udžbenicima za sto godina? I ko će biti junak našeg doba.
Istoričar Milan St. Protić kaže da se ime ne stvara preko položaja. "Onaj ko je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ime - to je bez obzira na položaj. Ime se pravi u javnosti. Ime se teško pravi, a lako se gubi. Oreol koji smo kao opozicija stekli 5. oktobra jevtino smo prokockali."
Čedomir Antić, istoričar, kaže da u oceni političara postoji subjektivni i objektivni pristup. "Subjektivni pristup kao uspeh vrednuje sticanje moći, novca i slave, a objektivni ne vrednuje dolazak na vlast već ono što je političar uradio, odnosno delo koje je ostavio iza sebe".
Protić kaže da su vrlo retki ljudi koji su dugom karijerom ostavili veliki trag. "Dugačak život uvek ostavlja kontroverzu jer čovek mnogo radi, pa i greši. Pitanje je da li bi pamtili Cezara da je dugo živeo. Istorija voli stradalnike kao što su Kenedi i Đinđić".
Antić kaže da je kod nas teško reći ko je uspešan političar, jer smo u poslednjih dvadeset godina imali nekoliko velikih kriza - i društvenu i krizu solidarnosti, identiteta kada smo od Jugoslavije, preko Srbije i Crne Gore ostali Srbija, a sve se to završilo kroz krize i ratove. "U takvoj situaciji političari su težili sticanju materijalnih dobara. I posle 2000. godine dolaskom demokratije političari se ne ocenjuju prema onome šta rade već kako to izgleda narodu. A poslednjih sedam godina događa se da su savetnici političara marketinški stručnjaci, umesto ekonomski ili pravni stručnjaci. Ovde postoji jagma za zaslugama, ali ne i za odgovornošću. Kod nas predsednici stranaka ne podnose ostavke, niti se smenjuju."
Ali, nema danas politike koja nije preparirana marketinškim alatkama i posredovana kroz medije. Da je Slobodan Milošević video tu očiglednost Srbi bi mnogo bolje prošli kroz devedesete godine 20. veka. Protić ima drugo ime za marketinšku prezentaciju politike. On zamera što je politika postala antiintelektualna. "Postala je estrada i traže se estradne zvezde. Rejmond Bar je ′razneo′ Fransoa Miterana u televizijskom duelu, ali danas svi znaju za Miterana".
Zoran Stojiljković, politikolog, kaže da ako je političar partijski rukovodilac onda se njegovi efekti mere rezultatima na izborima, čvrstim držanjem saradnika oko sebe i stvaranjem stranačke mreže. "Važno je koliko umete da plivate u jednoj organizaciji. A pravo merilo političara treba da bude koliko je izbornih obećanja ostvario. Šta je uradio na smanjenju korupcije i siromaštva, koliko je poboljšao školstvo. Koliko napredujete u stranci i koliko održavate kontrolu u njoj su interni parametri. Ali, politika i političari nisu stvar objektivne procene. Zoran Đinđić je imao frustracije jer ga nisu voleli, ali je ipak morao da uradi neke stvari, znajući da one neće biti popularne".
Duže vreme u Srbiji, prema istraživanjima, nema nijednog političara o kome bar polovina građana ima pozitivno mišljenje. Uprkos tome, Antić misli da naša država ipak napreduje, iako veruje da su političari kontrolisani iz inostranstva. "Potrebna nam je moralna obnova, jer čovek treba da se bavi politikom da bi doneo dobro, a kod nas hoće da postanu slavni. Imate političare koji sviraju ili pričaju da su lepi. Pa zašto onda nisu muzičari ili manekeni. Država ne bi trebalo da povlađuje manama ljudi, jer za to ne dobija novac, ali ovde je vlada tržišni kulturološki model. Izgradnjom institucija i tržišnom privredom sve će se popraviti. Iako se kod nas vidi napredak, potrebno je vreme da bude bolje. Pokušaji su stalni, a učinak političara će se videti kada umru svi savremenici i ispiše se istorija".
Antić misli da su motivi za ulazak u politiku različiti sa čime se slaže i Stojiljković. "Motivi su različiti i ima ih nekoliko, ali vremenom jača volja za moć. Onaj ko pravi karijeru želi da se održi, i ako ne poseduje kapital želi da ga stvori da bi posle mogao s njim da vlada. Ljudi se vezuju za lidere, a naročito za one koji imaju velike ideje o naciji, klasama", kaže Stojiljković.
Protić misli da će uprkos tome što smo opsednuti politikom i političarima, iz ovog doba kao veliko ime ostati samo pisac Dušan Kovačević. "Andrić, Dučić, Rakić i Nušić ostali su velika imena ali ne zbog političkog angažmana nego kao pisci".
"Ne mora da znači da nisu uspeli ako se ne pamti njihov politički angažman. Neki pisci imaju smisla za politiku i mogu otvoriti neka vrata, kao što je to učinila Vida Ognjenović kao ambasador u Norveškoj. Na neke diplomatske položaje poslati su neki zaslužni, a taj deo kolača pripada po logici i poznatim ličnostima. Neki od njih su dobro radili", kaže Stojiljković.
Pravedno ili ne, u slučaju političara vreme je ključni sudija. Ono će odrediti da li je, na primer, Dobrica Ćosić bolji pisac nego političar, a Vuk Drašković veći političar nego pisac. Kada ih vreme bude ocenjivalo malo će značiti stav i mišljenje Ćosićevih i Draškovićevih savremenika. A na krhkost procene savremenika ukazuje Protić jednostavnim pitanjem "Ko je znao za Tadića pre 2004. godine, a sada je on predsednik republike?" i tvrdnjom "Ako čovek iza sebe ostavi veliko delo kao Slobodan Jovanović, onda ni poluvekovno brisanje njegovog imena od strane komunista ne vredi".
[objavljeno: ]
