Izvor: Danas, 19.Apr.2016, 17:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija
Dok posmatrate poslednje dane kampanje pred očima vam je naprednjačko izborno ludilo koje vam se čini većim od svakoga ludila. Vučićeva volja za moć ima istorijsku dimenziju: još ćemo mi sa njim imati posla, nije ovo ništa. Nada da će mu se brzo videti leđa je tanka, i više liči na želju nego na realnu procenu stanja stvari.
Takvi (ne kažem kakvi) ne rađaju se svaki dan, i njega - kao i sve kojima je sličan - po svemu sudeći može pomesti jedino vreme. Vučića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << dakle, treba prepustiti Vučiću. No, dok se ne odigra ta istorija, mogla bi na ovim izborima da se odigra jedna druga. Evo, Vuk Drašković nije u ovoj kampanji otvorio usta. Deo je koalicije koja očekuje apsolutnu pobedu, i on će joj doprineti tako što će založiti za nju bivšeg a ne sadašnjeg sebe, svoju politiku a ne svoju retoriku. Iz generacije koja je srušila jednopartijski sistem i uvela nas u višepartijski on je još jedini tu, tek sa svojom harizmom, i svojom pojavom pomalo umornog, melanholičnog revolucionara. Đinđića odavno nema, otišla je Vesna Pešić, otišao Koštunica. Brojevi koje izbacuju predizborna istraživanja polako, međutim, otpisuju i neke mlađe, pre svih Čedu Jovanovića i Borisa Tadića. Da li se i oni primiču svom kraju, ili će uspeti da kraj nastave? Možda je to važnije pitanje ovih izbora nego ono sa kojom će razlikom pobediti Vučić. Istorijskom lomu tu bi mogao biti tek početak: istraživanja - sumnjiva, i prljava, ali istraživanja - upiru prstom i na Demokratsku stranku, kao na mogućeg gubitnika. Hoda po ivici sudbine. Ako bi se to desilo, da ova stranka ne uđe u parlament, politička istorija Srbije počela bi da se piše iznova. Srbija bi, naravno, nastavila da živi. Ali, onako kako žive invalidi: bez jedne noge, ili bez jedne ruke, sa svrabom za nestalim udovima.
.jpg)
