Izvor: Politika, 26.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Interes jači od razlika
U Evropi od 1945. do 1987. devedeset odsto vlada su bile koalicione, a u Srbiji od 1994. godine nijedna stranka nije vladala samostalno Mlađan Dinkić će sam na izbore, radikali takođe, kao i SPS, DS sa Rasimom Ljajićem na listi, DSS sa Novom Srbijom, dok će Čeda Jovanović pokušati da zajedno sa Natašom Mićić, Žarkom Koraćem i Nenadom Čankom zapali vatru 6. oktobra. A šta će biti posle izbora, kakva će koalicija vladati Srbijom?
Izvesno je da će biti koalicija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo je pitanje na čemu će biti zasnovana i ko će je činiti. Biće zasnovana na interesu, on ujedinjuje partije čak i ako su programski i politički različite. To je zaključak knjige "Partijske borbe u Srbiji u postoktobarskom razdoblju" Vladimira Goatija, predsednika "Transparentnosti Srbije" i savetnika u Institutu društvenih nauka.
Ipak, Zoran Đinđić nije želeo u koaliciju sa Slobodanom Miloševićem posle izbora 1993. godine, iako su ga nagovarali tadašnji finansijeri i savetnici. Miloševićevu ruku je prihvatila Nova demokratija. Od stiska ruke Miloševića i Mihajlovića, Srbijom vladaju koalicije. Posle prve koalicione vlade formirane 1994. godine između SPS-a i Nove demokratije, druga 1998. sastavljena je od SPS-a, JUL-a i SRS-a, a treću prelaznu, posle petooktobarskog prevrata 2000. godine su obrazovale SPS, SPO i DOS. Četvrtu koalicionu vladu je formirao DOS. Peta manjinska vlada uspostavljena je 2004. godine između DSS-a, G17 plus, SPO-a i NS, uz podršku socijalista.
Po ovome je Srbija evropska zemlja. U Goatijevoj knjizi se navodi da je od 1945. do 1987. godine u 12 zapadnoevropskih zemalja bilo 218 vlada. Čak 90 odsto njih bile su koalicione. Samo u 10 odsto slučajeva jedna partija je osvojila više od 50 odsto mandata na izborima, ali je, ipak, u četiri odsto slučajeva obrazovala koalicionu vladu.
Srbija je evropska zemlja i po pravilu broj dva koje kaže da se ne rešava na samim izborima ko će da vlada, nego se odluka o tome donosi u pregovorima posle izbora. Naime, od 1994. godine u Srbiji je samo jedna koalicija, DOS, pobedila na izborima decembra 2000. godine, sve ostale koalicije su dogovorene posle izbora. Tako će, najverovatnije, biti i posle izbora zakazanih za 21. januar 2007. godine.
Na osnovu proučavanja evropskih koalicija, Goati zaključuje: "Kada je ideologija u pitanju koalicije su najstabilnije ako partije u njoj imaju malu političku distancu". Ali, onda kaže i da medalja ima i drugu stranu, "jer programsko-politička bliskost između koalicionih partnera neizbežno aktivira konkurentske procese između njih pošto računaju na isto biračko telo. Zbog toga one međusobno ugrožavaju političke identitete i uzajamno se destabilizuju transferima simpatizera iz jedne u drugu stranku. To dovodi, pre ili kasnije, do nezadovoljstva jednog od koalicionih partnera i do raspada koalicije. Iz toga se zaključuje da se najstabilniji savezi ostvaruju između oponenata, a najmanje stabilne koalicije između ideološki sličnih."
Ali, ovaj poslednji zaključak o stabilnosti vlade koju čine stranke suprotnih ideologija važi samo za vlade koje nisu prinuđene da donose dalekosežne odluke i čija se aktivnost svodi na administriranje, što je slučaj u zemljama stabilne demokratije. "Ako vlada mora da donosi važne odluke, koalicioni partneri nastoje da ih odlože, što u postkomunističkim zemljama centralne i istočne Evrope, uključujući i Srbiju, obavezno znači usporavanje demokratskih i tržišnih reformi. Ako koalicionoj vladi ne pođe za rukom da odloži odluku, ona rizikuje zaoštravanje odnosa i raspad koalicije. Sa tom dilemom suočila se koaliciona vlada u Srbiji zbog izvršenja obaveza prema Haškom tribunalu. Odugovlačenjem je sačuvan vladajući koalicioni aranžman, ali je zato plaćena visoka cena zaostajanja Srbije u procesu pridruživanja EU", zaključuje Goati.
Manjinska vlada, kakvih često ima u zapadnoevropskim zemljama, ne mora obavezno biti kratkotrajna, pokazuje istorija koalicionih vlada 12 evropskih zemalja. "Manjinska vlada Srbije je vodeći računa o osobenom parlamentarnom reljefu uspostavljenom na izborima 2003. godine, smestila svoj politički program u središte političkog prostora i tako onemogućila opoziciji da se dogovori oko održive konkurentske platforme. Program vlade Srbije lociran je u najvažnijim tačkama u središte ose proevropsko – tradicionalističko. Na ekstremnim tačkama nalaze se dve opozicione partije – DS i SRS koje zajedno nisu u stanju, zbog velike političke razlike, da obezbede alternativu postojećoj vladi, a zbog malog broja poslanika ne mogu da blokiraju vladine zakonodavne inicijative. Zbog toga je Koštuničina vlada bila otporna na parlamentarne pretnje opozicije", kaže Goati.
Koju će koalicionu vladu dobiti Srbija posle 21. januara? Jedna je mogućnost DS i DSS. Druga DS i DSS plus manjinske stranke Mađara i Bošnjaka. Treća je mogućnost DS, DSS, manjine i G17 plus. Četvrta je manjinska vlada DS i manjina, koju podržava DSS. Peta je vlada DSS i SRS. Šesta manjinska vlada DSS koju podržava SRS.
Tu nije kraj kombinacijama. Ali, ne zaboravite: vi birate.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 26.11.2006.]
