Izvor: Politika, 08.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I novu vladu čekaju stari problemi
Kosovo i saradnja s Hagom i za kabinet Mirka Cvetkovića biće glavne prepreke u ostvarivanju obećanog, ali bi nova vlada na početku mandata mogla da dobije par poena realizacijom ranije ugovorenih aranžmana
Nova srpska vlada na čelu sa Mirkom Cvetkovićem suočiće se manje-više sa istim problemima i izazovima, kao i sve druge vlade u prethodnih osam godina. Njeno delovanje biće opterećeno spoljnim pritiscima zbog kosovskog problema i pitanja saradnje sa Haškim tribunalom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što će i dalje biti najveće prepreke na putu evropskih integracija Srbije.
Sa druge strane, na unutrašnjem planu pred njom će se naći poslovi kojima su se, prilično bezuspešno, bavile prethodne dve vlade – na primer od izgradnje autoputa Horgoš–Požega do privatizacije borskih rudnika bakra.
Povrh svega mogla bi da se suoči i sa prilično velikim unutrašnjim suprotnostima, s obzirom na veoma šarenoliki sastav Cvetkovićevog kabineta, baš kada je reč o nekim od ključnih tačaka, kao što je pitanje hapšenja i izručenja haških optuženika.
Od toga kako se ona bude borila sa svim problemima, zavisiće i njena dugovečnost. Situaciju komplikuje i to što je za ispunjenje nekih od glavnih predizbornih obećanja Liste za evropsku Srbiju, koja čini okosnicu vlade, neophodna velika politička i ekonomska pomoć iz inostranstva, a koja, opet, zavisi od ispunjavanja međunarodnih obaveza. U prevodu, to znači da bez okončanja saradnje sa Hagom, pri čemu u Briselu pod tim misle na izručenje svih optuženih, Srbija može da zaboravi na napredak na evropskom putu, na belu šengensku listu i status kandidata za člana EU. A bez toga, moglo bi da dođe i do smanjivanja stranih investicija, jer bi bilo procenjeno da Srbija nije dovoljno sigurno područje za ulaganje.
Ipak, za razliku od prethodnih vlada, koje su se uglavnom na početku mandata suočavale sa problemima, aferama i uslovljavanjima iz inostranstva, Cvetkovićev kabinet bi u prvih 100 dana rada mogao da upiše i neke značajnije uspehe samo realizacijom onoga što je manje-više ugovoreno pre izbora. To se pre svega odnosi na realizaciju energetskog sporazuma sa Ruskom Federacijom, koji čeka ratifikaciju u novom parlamentu, kao i na potpisivanje ugovora između Srbije i Fijata teškog oko 700 miliona evra. Potpisivanje tog ugovora bi, kako je početkom meseca najavio Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, mogao da bude i jedan od prvih poteza nove vlade.
Lopta je, dakle, u srpskom dvorištu i, nova vlada će morati dobro da se potrudi kako bi opravdala procene da bi uprkos svim preprekama koje se nalaze pred njom mogla da potraje znatno duže od druge vlade Vojislava Koštunice, koja od trenutka izbora u parlamentu do trenutka kada je premijer „vratio mandat narodu” nije spojila ni godinu dana. Njen rok bi, ipak, bio u okviru maksimuma za sve tranzicione vlade, koji prema ocenama Zorana Stojiljkovića sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu iznosi dve i po do tri godine. Takav stav on obrazlaže i mišljenjem da trenutno nikome nije u interesu novi izlazak na birališta. Istovremeno interes ostanka na vlasti, a u slučaju socijalista povratka na vlast, dovoljno je jaka barijera uskostranačkim interesima, bar na početku vladinog mandata, naročito kada stranke koje su ušle u vladajuću koaliciju ne mogu još dugo očekivati bolji rezultat na novim izborima zbog čega ih neće ni tražiti.
– Vlada će imati brojne atipične izazove pred sobom, sa kojima se nijedna tranziciona vlada neke druge zemlje nije suočavala, ali oni se mogu otkloniti ukoliko se ovaj aranžman bude poštovao i ukoliko prioriteti koje je vlada dala, da će biti socijalno odgovorna, da će voditi evropskim integracijama i da će pokušati da ostvari maksimalne nacionalne interese u vezi sa Kosovom, budu ostvareni – kaže Stoiljković.
On dodaje da ni „spoljnim faktorima” nije u interesu da ova vlada kratko traje, što zajedno sa interesom stranaka unutar koalicije da ostanu na vlasti obećava da bi nova vlada mogla da potraje najduže što jedna tranziciona vlada može da traje.
Stojiljković, takođe, očekuje da će EU ovog puta pokazati više razumevanja za unutrašnje probleme Srbije kada bude insistirala na ispunjavanju međunarodnih obaveza, što se pre svega odnosi na saradnju sa Hagom. Sa njim se donekle slaže i Ivo Visković sa Fakulteta političkih nauka, koji međutim, naglašava da ta „popustljivost” Evrope nikako neće biti onolika koliko bi u Srbiji želeli.
– Evropa će možda da pokaže više razumevanja za konkretne probleme sa kojima se Srbija suočava, ali sigurno neće odstupiti od uslova ispunjenja međunarodnih obaveza koje se nalaze pred Srbijom – dodaje Visković, ali naglašava da bi ipak trebalo sačekati prve poteze, kako nove vlade, tako i reakcije Brisela.
Slobodan Marković sa Fakulteta političkih nauka, međutim, ocenjuje da je EU i do sada bila prilično fleksibilna prema Srbiji i da nema naznaka da će taj stav da se promeni kada je u pitanju Brisel.
– Mi trenutno pregovaramo o stupanju na snagu privremenog ugovora o Stabilizaciji i pridruživanju. Po stupanju na snagu ovog ugovora počinje ratifikacija koja može da traje i do tri godine, i kreće postupak dobijanja statusa kandidata. Članstvo je udaljeno od nas između šest i 10 godina, i to pre svega zbog dve ratifikacije koje nas čekaju (o pridruživanju i o članstvu), a samo one mogu da potraju ukupno pet godina. Prema tome, ono što je ZES obećao u prethodnoj političkoj kampanji, a to je brzo dobijanje statusa kandidata i ulazak na belu šengensku listu potpuno je realno pod uslovom da se reši pitanje saradnje s Haškim tribunalom – ocenjuje Marković.
A upravo će haško pitanje biti jedno od najvećih iskušenja i ove vlade, od koje će se očekivati hapšenje i izručenje trojice optuženih – Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Gorana Hadžića. Poseban je paradoks da će na ovom zadatku direktno i neposredno da sarađuju predstavnici prve postpetooktobarske vlasti i njihovi neposredni prethodnici, socijalisti, čiji je predsednik Slobodan Milošević završio u Hagu. Novi ministar unutrašnjih poslova biće predsednik SPS-a Ivica Dačić, dok će Bezbednosno-informativnom agencijom, kao i vojnim obaveštajnim službama rukovoditi kadrovi DS-a.
Socijalisti, međutim, negiraju da će zbog toga što će njihov šef rukovoditi resorom MUP-a trpeti saradnja sa Hagom, jer je, kako kažu, saradnja sa Haškim tribunalom državna obaveza koja je regulisana domaćim zakonom.
Do problema bi, međutim, moglo da dođe zbog insistiranja socijalista, kako je to nedavno rekao Dušan Bajatović, da ne može biti izručenja Hagu, već samo dobrovoljnih predaja.
Ovakve izjave samo bi mogle da daju povoda sumnjama da će čvrstina nove vlade najozbiljnije biti testirana na haškom pitanju, ali, kako ocenjuje Zoran Stojiljković, i na drugim „nacionalnim” pitanjima, poput statusa Kosova.
Ivo Visković, međutim, ocenjuje da u svakom slučaju ne treba očekivati brze pomake u saradnji sa tribunalom, bar ne u periodu kada novi ljudi tek preuzimaju funkcije u ministarstvima i bezbednosnim službama.
– Ne može se očekivati ništa preko noći – dodaje Visković.
Ako bi do nekakvog pomaka, tačnije do hapšenja i došlo, na kladionicama bi verovatno najbolje prošli oni koji prognoziraju da bi sledeći putnik za Hag najpre mogao da bude Goran Hadžić koji je već jednom za dlaku izbegao hapšenje. Čak i da se to dogodi, prema rečima Slobodana Markovića sa fakulteta političkih nauka, sav pritisak, pre ili kasnije, biće usmeren na hapšenje Ratka Mladića jer će saradnja sa tribunalom da se svede na ovaj slučaj.
– To znači da, po pitanju Mladića, postoji manevarski prostor od samo nekoliko meseci – navodi Marković ističući da je nerealno očekivati da bi Holandija, koja najviše insistira na hapšenju haških optuženika, mogla bitno da ublaži stav po ovom pitanju.
-----------------------------------------------------------
Šta ne zavisi od Srbije
Tim Mirka Cvetkovića, koliko god složan i efikasan da bude i koliko god da se drži dogovorenog, biće izložen i nekim problemima, čije rešavanje će u veoma maloj meri ili gotovo nikako zavisiti od njega. Neki od tih problema su, recimo, blokada daljeg proširenja EU, koja je izazvana odbacivanjem Lisabonskog sporazuma na referendumu u Irskoj, globalni ekonomski problemi izazvani rastom cena nafte i hrane, ali i kosovsko pitanje.
Blokada širenja EU, međutim, prema ocenama stručnjaka ne bi trebalo previše da utiče na novu srpsku vladu, jer je Srbija, kako kaže Ivo Visković, prilično daleko od samog ulaska u Uniju, te da je pred njom, obiman posao usklađivanja propisa i standarda sa onima koji vladaju u Evropi.
– Imamo dosta toga da uradimo na tom planu, a naravno ne možemo da zaboravimo ni saradnju sa Hagom – kaže Visković.
Slobodan Marković dodaje i da problemi koji su se pojavili u vezi sa Lisabonskim sporazumom (u Irskoj, Češkoj i Nemačkoj) predstavljaju daleko veći problem za Hrvatsku, imajući u vidu njeno očekivanje da će postati član EU u naredne dve do tri godine, nego za Srbiju.
– Nekakav novi ugovor o EU svakako će biti donesen pre nego što Srbija završi pregovore po poglavljima što predstavlja fazu suštinskih pregovora pred ulazak u EU. Pod pretpostavkom da Srbija dobije status kandidata u narednih godinu dana, ona mora da zatraži početak pregovora i da počne pregovore koji uključuju opsežnu harmonizaciju domaćih pravnih normi. To može da uzme najmanje dve-tri, ali i do pet pa i više godina u zavisnosti od dinamike rada vlade i Skupštine. Svakako da će u tom periodu EU imati novi ugovor tako da ovo pitanje nas mnogo ne dotiče u ovom trenutku – kaže Marković.
S druge strane, rast cena nafte i hrane na svetskom tržištu, što potresa ekonomije Amerike i Zapadne Evrope, prema ocenama ekonomiste Miroslava Prokopijevića, neće mnogo otežavati položaj nove srpske vlade. Rast inflacije, kao posledica rasta cena energenata u EU, neće uticati na količinu novčane pomoći Srbiji, jer se, kako ističe, u pretpristupnim fondovima za sve zemlje koje čekaju status kandidata za EU nalazi oko milijardu evra, što je otprilike 140. deo evropskog budžeta.
Na pitanje da li bi, kao posledica moguće veće inflacije u EU (usled rasta cena) mogao da bude smanjen priliv investicija u Srbiju, Prokopijević kaže da bi, ako i dođe do manjeg ulaganja, uzroke pre trebalo tražiti u činjenici da postoji visok stepen korupcije i stagnacija u obezbeđivanju povoljnijih uslova za ulagače. Zbog toga bi vlada mogla da dođe u situaciju da hitno proda neko od preduzeća predviđenih za privatizaciju (EPS, JAT") kako bi dobila finansijsku injekciju. Problem je, međutim, u tome što je Evropa, pa samim tim i region Balkana, generalno područje sa najvećim padom investicija, a posledica toga je i pad vrednosti preduzeća. Komentarišući primedbe da je cena pojedinih preduzeća, poput Jata, pala i zbog rasta cena goriva, Prokopijević kaže da je uzrok pada cene Jata pre svega u neefikasnosti ove kompanije.
– Da je to posledica poskupljenja kerozina, pala bi i vrednost, recimo Lufthanze, što nije slučaj – objašnjava Prokopijević.
-----------------------------------------------------------
Kosovski čvor
Najspecifičniji problem sa kojim će i naredna vlada morati da se nosi je svakako kosovsko pitanje. I tu će, međutim, malo toga zavisiti od nje, počevši od rekonfiguracije međunarodne misije koja je prisutna u toj pokrajini, preko funkcionisanja paralelnih srpskih institucija na Kosovu do pitanja dokumenata koja izdaje Priština.
Beograd je u međuvremenu pokrenuo inicijativu da Generalna skupština UN donese rezoluciju kojom bi se od Međunarodnog suda pravde tražilo savetodavno mišljenje u pogledu legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.
Slobodan Marković sa Fakulteta političkih nauka, međutim, ocenjuje da je, s obzirom na to da su najuticajnije zemlje Zapada, uključujući sve članice G7, već priznale Kosovo, u tom pogledu to okončan i nepovratan proces.
– Nikakva odluka Međunarodnog suda pravde ne može da natera ove zemlje na nekakav ustupak, jer tri od ovih sedam zemalja imaju pravo veta u Savetu bezbednosti UN, i u tom smislu su iznad međunarodnog prava – kaže Marković i dodaje da je Srbiji preostalo da blokira ulazak Kosova u pojedine međunarodne organizacije u kojima je potreban konsenzus za ulazak novih članova.
U slučaju Skupštine UN, vreme, prema Markovićevim rečima, radi protiv Srbije, jer se broj zemalja koje su priznale Kosovo polako, ali neumitno uvećava.
– Postoji tridesetak zemalja u svetu, članica UN, koje uopšte ne vode spoljnu politiku već to umesto njih faktički čine SAD, Britanija, Francuska ili Australija. To su male ostrvske zemlje u Okeaniji i na Karibima. Dve ovakve zemlje (Nauru i Maršalska ostrva) već su priznale Kosovo, a ostale bi to mogle da učine posle snažnijeg pritiska najuticajnijih zemalja u njihovom regionu. Ukoliko bi se to desilo broj zemalja članica UN koje su priznale Kosovo bi prešao 70 i veoma bi se približio polovini ukupnog broja članica i time bi i pokretanje rasprave pred Generalnom skupštinom bilo manje realno. Uprkos tome Srbija ima šanse da isposluje od Generalne skupštine UN povoljnu rezoluciju, jer je broj zemalja koje strahuju od separatizma u Africi, Aziji, i Južnoj i centralnoj Americi ogroman – zaključuje Marković.
Marko R. Petrović
[objavljeno: 09.07.2008]
