Izvor: Blic, 07.Feb.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Haos kao usud
Poslednjih petnaestak godina se reč „haos“, kao oznaka za zbrkanost, pometnju, odsustvo svake pravilnosti itd., ali i za večnu tamu, metafizičko zlo, ništavilo ili pakao, preselila iz rečnika mitologije i prirodnih nauka u pravnu nauku i praksu, samo preobličena u „bezakonje“ i „besporedak“.
Ali, nije svaki haos isti. Pored haosa koji je nužan rezultat univerzalnog delovanja entropije, postoji i tzv. determinisani haos. On postoji kada se, na primer, ustavi menjaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << brže od zakona, kada se zakoni menjaju čim su usvojeni, dok najduže traju zakoni s ograničenim rokom važenja, kada se smisao Ustava i zakona određuje podzakonskim propisima, kada se pravni propisi prilagođavaju istaknutim „ličnostima", kada se time „legitimno" rukovodi pravna praksa zanemarujući smisao pravnog poretka. Tada pravna pravila „iskaču" iz svojih okvira, kada nastaje haos umesto reda. Takav haos je usud za pravo, jer ubrzano dovodi do bezakonja i besporetka. Ponekad se takvo stanje neosnovano pravda potrebama „harmonizacije" prava u tranzicionim društvima.
Pomenutim problemima haosa u pravu bavi se, iako još skromno, teorija haosa koja jasno uočava da haos izaziva nastanak reda, ali i da sam generiše red u sebi. Istražujući red u neredu i nered u redu, ona u haosu pronalazi šansu za stvaranje novog iz starog. Pošto je reč o izrazito multidisciplinarnoj teoriji, tu njenu saznajnu stranu zatamnjuje samo njena primena. Ona dolazi do izražaja kada se sastavljanjem matematičkih pravnih modela, na primer, modela pravnog poretka, i njihovim računarskim simuliranjem u svetlu teorije haosa, ispituje njihovo funkcionisanje u virtuelnoj stvarnosti. Tako može da se na racionalno pouzdan način odgovori i na pitanja šta treba učiniti da se otklone aberacije koje dovode do bezakonja, na primer, da se ustavi ne menjaju brže od zakona, da se zakoni ne menjaju čim su usvojeni, da se smisao ustava i zakona ne određuje podzakonskim propisima, da se pravni propisi ne prilagođavaju istaknutim „ličnostima", da se pravna praksa oglušava o nelegitimne zahteve moralno ih osuđujući a pravno kažnjavajući itd.
Zahvaljujući takvom interesovanju, po prvi put umesto pitanja šta nas čeka u budućnosti, možemo da postavimo pitanje – šta možemo da učinimo u budućnosti – i da na to pitanje dobijemo pouzdan odgovor. Više ne postoji nijedna ozbiljna prepreka da se isto pitanje ne postavi u pravu i pravnoj nauci. Pitanje je samo – da li se to želi.
