Izvor: Politika, 19.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hag i Kosovo rušili sve srpske vlade
Jedino beda i siromaštvo nisu ni jednom uzdrmali ni najlabavije koalicije na vlasti u Srbiji
Nijedna srpska vlada posle 5. oktobra nije dočekala kraj četvorogodišnjeg mandata i nijedna nije uspela da preživi saradnju sa Haškim tribunalom, pregovore sa Evropskom unijom i borbu za Kosovo. Srbija je tako postala izuzetak među zemljama u tranziciji u kojima su vlade padale i socijalisti se vraćali na vlast zbog socijalnog nezadovoljstva i korupcije. Beda i siromaštvo nisu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uspeli da uzdrmaju ni najlabavije koalicije na vlasti u Srbiji.
Objašnjenje zašto se tako brzo vlada sa „jedinstvenom državnom politikom” pretvorila u Dinkićevo „kolektivno ludilo”, i zašto je trajala samo malo duže nego pregovori o podeli vlasti između DS-a, DSS-a, NS-a i G17, može se lako naći u bliskoj prošlosti.
Iako je na prošlogodišnjim izborima njegova stranka na cilj stigla tek treća, predsednik DSS-a je ponovo postao premijer. DSS je niz godina slovila za stranku sa najvećim koalicionim potencijalom.
Ono što danas DS zamera Koštunici, on je u oktobru 2003. godine, u vreme „dosove” vlade koju je vodio Zoran Živković, zamerao njima.
– Imamo skupštinu u kojoj vlada manjina lažno se predstavljajući kao većina – govorio je tada Koštunica zahtevajući da se izađe na izbore.
U vladi je to većina ministara odbijala, među njima i tadašnji potpredsednik vlade Čedomir Jovanović: samo se Zoran Živković slagao da se mora na izbore. U skupštini se vodila borba da se radikalska inicijativa za glasanje o poverenju vladi i inicijativa za smenu predsednice skupštine Nataše Mićić ne stave na dnevni red. Jovanović je pokušavao da smiri „pobunjene lidere DOS-a”, predvođene liderom SDP-a Slobodanom Orlićem koji su imali nameru da ruše vladu. Funkcioneri DS-a, prema pisanju štampe, optuživali su Orlića da se „prodao Dinkiću i Koštunici”. G17 je, tvrdio je tada Velimir Ilić, vrbovao poslanike DOS-a u skupštini da glasaju protiv vlade Zorana Živkovića.Lider G17 plus, Mlađan Dinkić (koji na majske izbore izlazi upravo na listi DS-a) pre pet godina rušio je DS-ovog premijera optužbama sličnim onima koje danas iznosi na račun DSS-ovog premijera. Dinkić je optuživao Živkovića da „zloupotrebljava kosovsko pitanje zarad sticanja jeftinih političkih poena”.
Živković je odmah uzvratio prozivkom G17 plus.
„Ima nekih koji su spremni da prodaju veru za večeru, odnosno sve za ništa”, govorio je tada Živković optužujući ovu stranku da se zalaže za nezavisno Kosovo.
Varnice su u julu iste, 2003. godine, žestoko sevale i između Dinkića i Božidara Đelića koji su se javno posvađali u televizijskom duelu. Nastupom koji je ušao u anale najprepričavanijih političkih sukoba sa Đelićevom rečenicom: „Dinkiću, nemoj majku da mi diraš”, ova dvojica političara ilustrovala su svu dubinu sukoba koji, kako vidimo, nije bio nepremostiv. Dinkić je tada govorio:
„Znam da je Đelić naglo postao miljenik državnih i kvaziprivatnih medija, ali u ime starih dobrih vremena trebalo bi da pred srpskom javnošću pogledamo jedan drugog u oči i kažemo šta je stvarno povod onog što neki nazivaju ličnim sukobom dva prijatelja”.
Ratne sekire, sa sve pozadinom sukoba, zakopane su pošto su dvojica prijatelja postali ministri u Koštuničinoj vladi.Propasti „dosove” vlasti umnogome, ako ne i presudno, doprineo je Hag. Naime, u oktobru 2003. godine Karla del Ponte Živkoviću je donela zapečaćene optužnice protiv četiri generala – Sretena Lukića, Vlastimira Đorđevića, Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića. Bes Beograda zato što je tužiteljka prekršila navodni dogovor srpskih vlasti i tribunala da više neće biti optužnica ubrzo su zamenile molbe da se odloži njihovo objavljivanje, makar dok ne prođu izbori (parlamentarni i predsednički skoro su se poklopili te godine).
I tada su zahtevi Beograda da se sačeka sa neprijatnim vestima dok ne prođu izbori u Srbiji nailazili na razumevanje Zapada, ali je jedan razgovor šefa diplomatije Gorana Svilanovića i Karle del Ponte skrenuo „tok istorije”. Uvređena zamerkom Svilanovića da nije smela da viče na šefa diplomatije jedne suverene države, tužiteljka haškog suda odlučila je da ne iskoristi odobrenje Haga da optužnice ostanu tajna još neko vreme.„Žao mi je što ste se osetili uvređenim. Naš dogovor da optužnice ostanu tajna više ne važi”, rekla je Del Ponte.(Zanimljivo je podsetiti da je par godina ranije, u vreme dok je Koštunica bio predsednik SRJ, upravo haška tužiteljka insistirala na tome da se optužnice koje je donosila budu tajna. Koštunica joj je tada zapretio da će sve što bude donela u Beograd saopštiti javnosti istoga dana).Optužnice protiv četiri generala tako su obelodanjene desetak dana pošto su donete u Beograd. DOS-ova vlast je organizovala mitinge podrške policijskom generalu Sretenu Lukiću, koji je uživao posebnu zaštitu vlasti zbog zasluga u akciji „Sablja”.
Živković je Karli Del Ponte rekao da „on neće biti premijer koji će hapsiti Lukića”, a Čeda Jovanović je izašao na glas kao najvatreniji protivnik slanja srpskih generala u Hag. I ne samo zbog toga je, kako su pisali tabloidi, postao nepoželjan na zvaničnim sastancima Beograda i Brisela. Štampa je tada prenosila tvrdnje nezvaničnih izvora da je Havijer Solana prilikom posete Beogradu tražio od Živkovića da „Čeda ode iz Vlade”. Solana tada verovatno nije mogao ni da sanja da će Jovanović 2008. biti jedini politički lider u Srbiji koji se neće protiviti nezavisnom Kosovu.
Ni pregovori o formiranju prve Koštuničine vlade 2004. nisu bili jednostavniji od onih posle kojih je Koštunica postao drugi put premijer. Vladu su, posle niza peripetija i informacija o tome da Koštunica pregovara sa radikalima jednako koliko i sa demokratama, te da ni sa jednima ni sa drugima neće u koaliciju, u martu 2004. godine napravili DS, G17 plus, NS i SPO uz manjinsku podršku SPS-a.
Saradnja sa socijalistima bila je glavni argument demokratske opozicije za kritiku ove Koštuničine vlade (iako je štampa pisala, pozivajući se na nezvanične izvore, da je DSS pre dogovora sa SPS-om dobio pozitivne signale Brisela i Vašingtona).
Ako je verovati sličnim pisanjima i izvorima danas, u DS-u se razmišlja o istoj kombinaciji sa socijalistima kao rešenju za buduću vladu. Potvrdu ovih spekulacija mnogi nalaze i u zvanično saopštenom stavu DS da su im jedini neprihvatljiv partner u budućoj vladi radikali.
Prvu Koštuničinu vladu, baš kao i ovu drugu, „načeo” je problem sa EU, tada povezan sa Hagom, a danas sa Kosovom. Zbog nepovoljne ocene saradnje sa Tribunalom pregovori sa EU su nekoliko puta prekidani ali i nastavljani uz uslov da Beograd da konkretan dokaz potrage za Ratkom Mladićem. Kada je Oli Ren 3. maja 2006. godine definitivno odlučio da zaustavi pregovore, potpredsednik vlade Miroljub Labus podneo je ostavku. Istog dana popodne Koštunica je javno pozvao Mladića da se preda kao ostali generali.
Dinkić, po odlasku Labusa, ostaje u vladi sve do izbora iako je aktivirao kovertirane ostavke svih ministara G17, a ubrzo preuzima i stranku, dok Labus odlazi iz javnog života sve donedavno kada se pojavio kao savetnik Miroslava Miškovića, vlasnika Delte.
Tako se doguralo i do januarskih izbora 2007, na kojima su pobedili radikali, mandatara određivao lider druge stranke po snazi (DS-a), a premijer postao treći na listi kome je Boris Tadić, tri meseca ranije, u izbornoj noći poručivao da više neće biti premijer. Ove godine je Tadić istovetnu poruku Koštunici uputio pre izbora.
Tada je „prelomio” zbog Kosova, a sada zbog EU.
Iako je potpredsednik vlade Đelić po objavljivanju dogovora tvrdio da se ova vlada neće raspasti zbog Kosova jer je to „ozbiljna koalicija koja je razmotrila sve mogućnosti”, godinu dana kasnije ispostavilo se da sve mogućnosti nisu razmotrene. Makar ne koja je od tri najvažnije stvari za sve – Kosovo, EU i Hag– najvažnija. Jedino što za sada nije sporno, izgleda j da Hag nije na prvom mestu.
Dragana Matović
[objavljeno: 20/03/2008.]
