Izvor: Politika, 17.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gubitnici, ali optimisti
Pozitivno raspoloženje građana Srbije najveće je od decembra 2000. godine i preovlađuje kod svih društvenih grupa osim kod najsiromašnijih, rezultat je ispitivanja javnog mnjenja Centra za slobodne izbore i demokratiju (Cesid). Istraživanje, sprovedeno u poslednjoj sedmici prošle godine, beleži ovakvo raspoloženje kod 64 odsto anketiranih. Posle decembra 2000. godine, kada je ovakvo raspoloženje bilo rašireno kod 73 odsto ispitanika, usledio je pad, od polovine 2001. do sredine 2005. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine, kada je pozitivno raspoloženje bilo prisutno kod oko polovine građana. Zanimljivo je, međutim, da suprotno očekivanom, po ovom istraživanju među onima koji svoj život ocenjuju kao nepodnošljiv ili teško podnošljiv, samo 13 odsto njih je negativno raspoloženo, dok je među onima koji žive pristojno čak 40 odsto takvih.
Iako većina ispitanika ocenjuje stanje u društvu kao nepodnošljivo ili teško podnošljivo (čak 70 odsto) i smatra da je naša zemlja gubitnička, građani se ipak nadaju boljoj budućnosti. Na osnovu očekivanja u sferi posla (ili školovanja), mogućnosti zapošljavanja u Srbiji, lične finansijske situacije, ekonomske situacije u zemlji i života ispitanika uopšte, pokazalo se da je dve petine građana pretežno optimistično, isto toliko se koleba između optimizma i pesimizma, dok petinu čine pesimisti.
Razlozi rastućeg pozitivnog raspoloženja građana, kako objašnjava Srećko Mihajlović, rukovodilac istraživačkog tima Cesida, nisu ispitivani. On priznaje da takva kretanja, uočena u poslednje dve godine, jesu izvan očekivanja i da, možda, nisu u skladu sa drugim nalazima.
– Ljudi se nadaju boljitku i pokazuju spremnost da nešto učine i sa sobom i sa društvom. Međutim, kada se to uporedi sa nekim drugim pokazateljima, onda kao da ne veruju da će do tog boljitka stvarno i doći. Na toj drugoj strani građani su previše kritični, nezadovoljni, nemaju poverenje u institucije – kaže Mihajlović, napominjući da očekivanja i nadanja nisu uvek racionalna.
U istraživanju sprovedenom na uzorku od 1.502 ispitanika u Srbiji bez Kosova, građani ocenjuju da sada bolje žive nego pre godinu dana, a njihova uverenja poklapaju se sa zvaničnim statističkim podacima što se događa veoma retko. Poboljšanja, međutim, nisu jednaka, pa jedni žive sve bolje, a drugi sve gore. Mihajlović smatra da je to „sudbina svih koji su zakoračili u kapitalizam, jer on pojačava socijalne razlike”. Jaz se, prema njegovom mišljenju, uočava čak i poređenjem života ljudi bez osnovne škole i onih koji imaju tako malo obrazovanja kao što je osnovno.
Pojavu da je negativno raspoloženje veće kod ispitanika koji smatraju da žive pristojno, nego kod onih koji sopstveni život vide kao nepodnošljiv ili teško podnošljiv, naš sagovornik objašnjava razlikama u očekivanjima.
– Možda nije logično, ali niži je nivo očekivanja onih koji imaju malo. Ljudi koji jedva preživljavaju smatraju da im je potrebno veoma malo da bi se osećali dobro. Veće su aspiracije imućnijih, jer bi, verovatno, hteli da imaju još više – tumači Mihajlović.
Bez obzira na politička opredeljenja i druge razlike, građani kao najvažnije društvene ciljeve navode poboljšanje životnog standarda, ekonomski razvoj, smanjenje nezaposlenosti i smanjenje kriminala i korupcije.
Iskustva masovnih uličnih protesta iz devedesetih godina, sudeći prema ispitivanju, teško se mogu ponoviti, jer je samo 12 odsto anketiranih spremno da učestvuje u političkim nemirima, dok je na socijalni protest spremna petina građana. Ipak, oni smatraju da su nizak životni standard, nezaposlenost, radna nesigurnost, pa i nacionalne i političke tenzije opravdani razlozi za štrajkove i izlazak na ulicu. Od toga ih odvraća strah da će nakon sukoba stanje biti još gore, kao i nedostatak solidarnosti i poverenja u druge učesnike.
[objavljeno: ]
