Izvor: Politika, 19.Okt.2008, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Glas u Srbiji vredi sedam evra

Kao što znate koliko vas koštaju novine kad izađu iz štamparije, bez obzira na cenu koju odštampate, svaki političar zna istinu o stvarnim troškovima kampanje u kojoj se bori za svaki glas

Kritikujući neštedimice Vladu Srbije ovih dana (i povodom 100 dana rada i zbog reakcije na priznanje Kosova od strane Crne Gore i Makedonije i zbog ponašanja pred nadolazeću finansijsku krizu), i ne razlikujući se po intenzitetu tih optužbi od drugih opozicionih stranaka, Liberalno-demokratska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << partija ipak i dalje pruža podršku kabinetu Mirka Cvetkovića. Odgovarajući na pitanje zašto je to tako, Čedomir Jovanović kaže za „Politiku” da vodi računa o interesima građana koje LDP predstavlja u Skupštini Srbije i da se taj njihov zajednički cilj poklapa s jednim od, makar deklarativnih, prioriteta vlade Mirka Cvetkovića – evropskim integracijama.

Govoreći o učinku vlade u prva tri i po meseca, lider LDP-a je rekao da ona ništa ne pokušava da promeni u odnosu na politiku koju je vodila prethodna, da ne sumnja u njeno evropsko opredeljenje, ali da sumnja u njene kapacitete za taj posao.

U čemu se onda ova vlada razlikuje od prethodne, Koštuničine, vlade?

Većina ove vlade je bila angažovana i u prethodnoj i potrebno je mnogo više truda kako bi nas uverila da je zaista spremna da vodi drugačiju politiku od one koju je vodila u prethodnom periodu. Odluka da se sada primenjuje Koštuničin Akcioni plan, koji ni sam Koštunica nije primenjivao tako rigidno, nažalost nije i jedina bliskost bivših i sadašnjih vlasti. Paradoksalno je što uprkos toj istini mi ne smemo ignorisati činjenicu da u antievropskim okolnostima, koje uz dojučerašnje koalicione partnere i sama stvara, ta ista vlada kako-tako pokušava da nas približi EU. Pri tom verujući u mogućnost neodrživog paralelizma u kojem su mogući i Evropa, i Kosovo, i Brisel, i Moskva, i demokratska tranzicija i pomirenje sa svim onim što je nedemokratsko a uništilo je našu zemlju.

Dokle ćete onda zadržavati taj konstruktivan odnos prema njoj?

Ako su pred Srbijom evropski izazovi, vlada će moći da računa na našu podršku. U svakom drugom poslu bićemo kao i do sada na suprotnim stranama.

A da li može da računa na vaše učešće u vladajućoj koaliciji, ako se ukaže potreba?

Ne postoji mogućnost rekonstrukcije vlade uz podršku LDP-a, Mislim da je svima jasno da ideja ulaska LDP-a u vlast mora biti praćena jasnim programom. Za realizaciju tog programa, međutim, ne postoje kapaciteti unutar tako komplikovane koalicije koja bi bila formirana rekonstrukcijom vlade.

Aleksandar Vučić je dugo očekivano potpisivanje deklaracije o pomirenju između DS-a i SPS-a doveo u vezu s konačnim imenovanjem direktora javnih preduzeća u Beogradu. Pošto je LDP na neki način deo gradske vlasti, mislite li da su te dve stvari povezane?

Uzroci odlaganja tog potpisivanja nisu u Skupštini grada. To je, inače, politička estrada u kojoj je previše licemerja i malo osećaja za javni interes. Niko ne traži od Tadića i Dačića da se mire, kako zbog toga što se zapravo nikad nisu svađali, tako i zbog činjenice da od tog pomirenja nema nikakve koristi za našu zemlju. Napravili su vladu i potrebni su njeni rezultati.

Ocenili ste da se vlada „saplela” na poslu evropskih integracija. Šta je to što je mogla da uradi, a nije? Da li mislite, recimo, da nije imala volju da uhapsi Ratka Mladića zbog čega nije odblokiran SSP?

Evropa nam je toliko puta progledala kroz prste da nemamo pravo da sada upiremo prstom u Brisel ukazujući na takav način gde je zapravo uzrok problema u našem posrtanju na poslu evropskih integracija. U aprilu smo dobili SSP, uprkos činjenici da po ko zna koji put Evropa pravi ustupke nesposobnoj Srbiji.

Mislite nesposobne da uhapsi Ratka Mladića?

Da.

Nije li takva ocena preuranjena? Ipak je tek sto dana ove vlade, a za to vreme su već izručili Karadžića.

Vlada je uhapsila Karadžića, ali nije uhapsila Mladića. To je polovičan uspeh koji nije bio dovoljan za nastavak evropskih integracija.

A šta je vlada, ili vladajuća koalicija, mogla da uradi da izbegne blokadu parlamenta, čija je posledica to da još nismo usvojili zakone neophodne za bezvizni režim?

Prvo, vlada mora da ima mnogo više sposobnosti kako bi parlament funkcionisao, vlada je ta koja definiše dnevni red, ne definiše ga LDP. Vlada je ta od koje je zavisilo da li ćemo raditi u julu, avgustu ili ne"

Ne vidite problem u prepirkama radikala i bivših radikala, u opstrukciji opozicije?

Priča o opstrukciji opozicije je odraz opšte anemije koja je karakteristična za tu vladajuću koaliciju, potvrda nedostatka potencijala. To je čisto luzerstvo. Vodio sam parlamentarnu većinu kada je u svakom trenutku za raspravu bilo potrebno 126 poslanika. Danas vladajuća koalicija u danu za glasanje to ne može da obezbedi. Meni su tada opozicija bili i Šešelj, i Nikolić, i Palma, i Pelević, i Koštunica, ceo DSS, SPS. U trenutku hapšenja Slobodana Miloševića, Skupština je sa svima njima zasedala. Tada je to bilo normalno baš kao što danas nije normalno da vlast zbog hapšenja Karadžića, odnosno radikalskih podela, parlament drži ili zatvorenim za reformske inicijative ili otvorenim za ismevanje demokratskog poretka.

Ali opet smatrate da bolju vladu ne možemo da imamo u dogledno vreme?

Za bolju vladu moramo da radimo. Mislim da je u ovom trenutku jako važno pokazati spremnost da se ovoj vladi pomogne, kako bi se makar i minimalno ostvarila očekivanja društva. Ali preduslov za bilo kakvu korist od jednog takvog postupka je spremnost vlade da prihvati takav odnos.

Pošto tako žučno kritikujete i reakciju Beograda na priznanje Kosova koje je stiglo iz Podgorice i Skoplja, kako biste Vi postupili da ste sada u vlasti?

Mislim da nam je potrebna potpuno nova politička vizija. Umesto bežanja od naših suseda bio nam je potreban razgovor s njima oko tema u kojima možemo razvijati partnerstvo. Paralelno s činjenicom da se oko nekih pitanja nasleđenih iz prošlosti razilazimo.

Ali šta je trebalo uraditi kada bliske države priznaju otcepljeni deo vaše teritorije?

Srbija je to trebalo da konstatuje sa uverenjem da je ovo poslednje razmimoilaženje između Beograda i Podgorice, ili Beograda i Skoplja. Morali smo da pošaljemo jasnu poruku da to smatramo posledicom pogrešne politike vođene u prošlosti, jer smo mi odgovorni za Kosovo, mnogo više od Crne Gore ili Makedonije. S glavom koju našim građanima vlasti guraju u pesak jasno je da se ne može sakriti činjenica da te dve države moraju da izbalansiraju svoje odnose s Kosovom, baš kao što moraju da ih izbalansiraju i sa Srbijom.

Vi niste za podelu Kosova, ali je li to nerealna opcija i ako, recimo, Međunarodni sud pravde donese presudu u korist Srbije, pa se otvori mogućnost za neke nove pregovore?

Ideja o podeli Kosova potiče iz političkog arsenala 20. veka. Postoji nekoliko razloga zbog kojih za nju nemam razumevanja. Osnovni je u činjenici da je ona najdublje antievropska. Iako mi je jasno da bi većina društva sledila logiku bolje vrabac u ruci, nego golub na grani, bolje išta nego ništa. Ta poruka mi je posebno neprihvatljiva zato što stiže iz istih onih krugova koji su rasparčali Jugoslaviju navodno braneći ideju jedinstvene Srbije.

A Vi ne mislite da je bolje išta nego ništa?

Ta ideja ni na kakav način ne garantuje da to neće biti samo još jedna etapa u neuspešnom redefinisanju čitavog ovog prostora. I zbog toga je naše „ne” vrlo jasno: ne delimo Kosovo zato što se ne smeju deliti Srbija, Makedonija, Bosna... Za svakog normalnog ovo je dovoljno objašnjenje, ne postoji jača argumentacija od ove.

A recimo to što je Srbija suverena država, a Kosovo nije?

Mi sa opredeljenjem za koje se zalažemo ne ostajemo taoci tog koncepta 20. veka, u kojem samo kao narod poraženi u čitavom nizu dramatičnih situacija. Proces redefinisanja odnosa Kosova i Srbije mora biti usmeren pre svega ka podizanju unutrašnjih kvaliteta u Srbiji. Srbija treba da bude zemlja koja pleni, prvo svoje građane a potom i one koji se nalaze oko nje. Naši univerziteti moraju postati univerziteti na kojima žele da studiraju i kosovski Albanci, naša ekonomija mora postati ekonomija u kojoj prostor za sebe traže i oni Albanci koji taj prostor ne mogu da pronađu u ekonomskom modelu Kosova"

Da li je to način za povratak Kosova pod okrilje Srbije?

Mislim da kroz spremnost da napustimo ideju koja je neostvariva, ideju borbe za pravo srpske države da upravlja Kosovom uprkos činjenici da je ona to pravo izgubila pre deset godina, mi pokušavamo da prvi put ovde afirmišemo ideju modernog vremena o partnerstvu u prevazilaženju istorijskih problema i definisanju odnosa koji su preduslov za bliskost naša dva naroda. Ako Olmert, koji napušta kabinet izraelskog premijera, to čini s porukom „Zaboravite projekat Izraela 20. veka”, onda i mi moramo biti spremni da napustimo iluzije prevaziđene politike koja je, u nedostatku demokratskih ideja, ovom društvu ponudila ostvarenje nacionalnog sna koji se završio nacionalnom morom.

Smatrate da će se odnos Srbije prema Euleksu kad-tad pred ovu vladu postaviti kao tema ili prepreka za evropske integracije. Ako do toga dođe, a ova vlada je rekla da joj je Kosovo ipak važnije od EU, kako ćete se Vi postaviti?

Onog trenutka kada u vladi kažu da postoji značajniji prioritet od evropskih ciljeva, mi ćemo tražiti smenu vlade i vanredne izbore. Tačno je da su predsednik Republike i pojedini funkcioneri vlade u predizbornoj kampanji slali poruke da bi se suočeni sa izborom Kosovo ili Evropa odlučili za Kosovo. Ali, hajde da pokušamo da verujemo kako je to bilo samo zbog izbora.

Savet za borbu protiv korupcije i „Transparentnost Srbija” ukazuju da u Predlogu zakona o agenciji za borbu protiv korupcije nije precizno regulisana oblast finansiranja partija, koja se smatra jednim od glavnim izvora korupcije. Jeste li pokušali nekim amandmanima da utičete na to?

Jesmo. Ali mi moramo da menjamo Zakon o finansiranju stranaka, to dve godine bezuspešno tražimo jer nemamo podršku nijedne druge stranke u parlamentu. Za nas nije tabu razgovor o odnosu politike i biznisa. Mi nikada nismo politiku gradili na konceptu na kojem su je gradili svi drugi, od radikala i DSS-a do Dinkića i Tadića. Umesto preciznih pravila svi su oni od društva tražili podršku uveravajući osiromašene građane da su zapravo siromašniji od njih, prevarenih i opljačkanih tokom poslednjih 20 godina. Sada im se sve vraća kao bumerang jer su, po pravilu, oni ti koji su najviše trošili u kampanjama. Najbolja potvrda svega toga su naši izborni rezultati. Cena glasa u Srbiji teško može da se spusti ispod sedam evra a da ne ostanete bez tog istog glasa. To je standard.

Objasnite to.

Kao što znate, koliko vas koštaju novine kad izađu iz štamparije, bez obzira na cenu koju odštampate, svaki političar zna istinu o stvarnim troškovima kampanje u kojoj se bori za svaki glas. Na kraju, kada se podvuče crta, glas u Srbiji jako teško može da košta ispod sedam evra. Ako se spustite ispod toga, kao što je uradio LDP, nemojte da budete iznenađeni zbog toga što ste dobili 5,2 a ne osam procenata koliko su istraživači videli do poslednjeg trenutka.

Znači, ako je neko osvojio milion glasova, morao je da uloži bar sedam miliona evra?

Minimalno. Govorim o sledećem: o činjenici da sam ja, recimo, govorio na skupu u Leskovcu, ali, nažalost, dve trećine biračkog tela je u 140 sela oko Leskovca u koja ja nisam otišao.

Zato što niste imali pare?

Nisam imao mogućnosti. Ni ja ni neko drugi iz LDP-a. Mi jesmo imali u ovoj kampanji 10.000 volontera, ali njihova spremnost na žrtvovanje ne može biti isključivi odgovor na potrebe u kampanji. Koliko god da volite Evropu i radite nesebično za modernu Srbiju, do sela udaljenog 50 kilometara možete stići samo ako za benzin ponudite novac. O tome govorim, ne o ideji da neko ko ima milione može da kupi vlast u Srbiji.

Nešto mi se čini da niko do sada još nije prijavio da je za neku kampanju toliko potrošio.

Pa to je licemerno. To je ono što mi hoćemo da promenimo.

Znači, hoćete da kažete, ako sada pomnožimo sa sedam glasove s poslednjih izbora, pa to „sravnimo” s finansijskim izveštajima stranaka, i vidimo da se to ne slaže, možemo da zaključimo da su ti izveštaji lažirani?

To vam je uz nas iz LDP-a sada rekao i Tomislav Nikolić.

-----------------------------------------------------------

Tadić nam je sve

U predizbornoj kampanji „sumnjičili” ste Borisa Tadića da želi, davanjem mandata nestranačkoj ličnosti, da obavlja praktično i premijersku funkciju. Da li biste sada rekli da je ta Vaša sumnja bila neosnovana?

Mislim da je jasno da bi najteže pitanje u bilo kom kvizu bilo pitanje kojim bi se od učesnika tražilo da navede bar tri ministra u vladi koju je formirao Boris Tadić, nastojeći da upravo ostvari taj koncept po kojem će vlada otići u drugi plan, a on preuzeti ključnu ulogu u Srbiji kao njen predsednik. Ne mislim da je to dobro i očigledno da već sada, i zbog gubitka autoriteta te vlade i odsustva bilo kakve sposobnosti u njenom svakodnevnom radu, imamo veliku štetu. Predsednik Republike je kod nas i glavni urednik svih novina, i predsednik Vrhovnog i Ustavnog suda, on je i premijer, i ministar, i bavi se i koncesijom, i spoljnom politikom, i "

Optužujete Tadića za sve to? Da utiče na medije, sudove"

Čak i ako to ne želi, to je nešto što se samo po sebi podrazumeva zbog sistema koji je stvoren. I on će pre ili kasnije shvatiti da je žrtva jednog takvog koncepta. Ne optužujem ga. Govorim o sistemu u kojem se ne očekuju odluke od ministara, ili predsednika vlade, nego od predsednika države, koji realizaciju tih odluka delegira onima koji bi zapravo bili dužni da ih donose.

Pa kako je stvoren taj sistem?

Taj sistem je stvoren zbog opredeljenja Borisa Tadića. To je bio njegov cilj i on treba da odgovori zašto je to tako.

Biljana Baković

[objavljeno: 20/10/2008]

Nastavak na Politika...