Izvor: Danas, 21.Apr.2016, 18:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glad
To je moj utisak broj jedan iz ove izborne kampanje, onaj čovek koji je u Pančevu na zboru naprednjaka uzviknuo sad već antologijske reči: Vučiću, (on je doduše kazao: predsedniče) mi smo gladni. Dan-dva se o tome pričalo, Tadić naročito, ali i on o zastrašivanju toga čoveka a ne o samoj gladi, i sve se izgubilo odneto vetrom.
Glad je postala zabranjena reč. Ja priznajem da u toj strašnoj izjavi ima patetike, ali koja istina, kažite mi, nije patetična? Umesto da >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << je rekao (taj kojemu je taj krik bio upućen): Znam, sve što radim, radim za vas gladne, on je dao znak da se jedan po svemu pravednik na licu mesta proglasi grešnikom, i da se ispita da li je ubačeni element. To, međutim, i nije neki rebus: ako je i podmetnut on, nije tema. Ona Vučića čeka kad pobedi, i ako je izbegao da se suoči sa njom u Pančevu, suočiće se u Nemanjinoj. I nije siromaštvo jedino što žulja Srbiju, mada je to njeno danas sigurno najbolnije pitanje. Trula ekonomija, dramatična demografska slika, to večito Kosovo, ruski zagrljaj od kojeg pucaju kosti, ludo susedstvo. U stvari, čovek se upita, ko bi se to normalan tukao za vlast u zemlji prikovanoj za samo dno svih mogućih rang-lista. Ipak, ima kao što vidimo takvih. Nemam iluziju o tome da je većina tu iz nekog malog interesa. Ali se zato ne bih smeo ogrešiti o mogućnost da u toj gomili hulja ima poneko ko misli da doista nešto treba raditi za opšte dobro. Da li bi to mogao biti baš Vučić? Već i samo pitanje zvuči odbojno. On istina govori stilom misionara i idealiste, ali reči a ne dela su njegovo glavno oružje, opsena a ne rezultat, laž a ne istina - i zato se trezven čovek usteže i protivi da kaže: da, to bi mogao biti on. Svejedno, on nas čeka, kao sudbina, čeka nas nemoćne da mu se suprotstavimo, nemoćne da mu pomognemo.
