Izvor: S media, 09.Jan.2011, 23:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Genocid, laži i Srbi
Najsmrtonosnija svetska kriza posle Drugog svetskog rata (5,4 miliona mrtvih od 1998. do 2007. u DR Kongu) samo je 17 puta u novinskim izveštajima nazvana genocidom, a ubijanje oko 4.000 Albanaca na Kosovu i Metohiji, čak, 323 puta
Da li je sadašnja upotreba reči genocid „uvreda sećanja na žrtve nacista”?
(Između navodnika ispisana je neupitna misao nobelovca Noama Čomskog iz predgovora zadivljujuće knjige „Politika genocida”, Edvarda Hermana i >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Dejvida Pitersona, objavljene poslednjih dana 2010. u izdanju „Vesna info” iz Beograda.)
Edvard Herman je počasni (emeritus) profesor finansija na Univerzitetu Pensilvanija, a Dejvid Piterson nezavisni novinar. Pomalo neobičan spisateljski dvojac, pomislićete iz prve, iako se on – prelistate li pažljivo iscrpno nabrajanje izvornika – još najmanje dva puta ogledao u udruženom pisanju, i oba puta povodom raspada bivše Jugoslavije. A drugopotpisani desetak i više puta sam i s drugima.
Okončanje Hladnog rata je, prema mišljenju Noama Čomskog „otvorilo vrata eri poricanja Holokausta”, u kojem tzv. humanitarno bombardovanje Jugoslavije (čitaj: Srbije) nije poslednji kamičak u zloćudnoj slagalici.
Upravljanje zločinima
Oslonimo li se na štivo Edvarda Hermana i Noama Čomskog „Kontrarevolucionarno nasilje: krvoprolića u činjenicama i propagandi”, Sjedinjene Američke Države su izvele „vrlo ozbiljne” vojne intervencije u, barem, 29 zemalja od 1945. do 2009. godine, i „kao rezultat svog dominantnog položaja i sveobuhvatnih kontrarevolucionarnih napora, bile su najvažniji pojedinačni podstrekač, organizator i moralna i materijalna potpora teškim krvoprolićima u godinama posle Drugog svetskog rata”.
Američki zvaničnici, potpomognuti medijima i intelektualcima bliskim vlasti („intelektualci genocida”), ovladali su „upravljanjem zločinima” uobličujući tok propagande koji skreće pažnju s nasilja koje organizuje i odobrava najveća svetska sila na nasilje njenih neprijatelja. Otuda nesvakidašnja podela – prema sudu potpisnika – na četiri vrste krvoprolića: konstruktivna, benigna, zlikovačka i mitska.
„Najveća genocidna akcija u poslednjih 30 godina jesu ekonomske sankcije nametnute Iraku posle invazije na Kuvajt 1990, kako u pogledu broja žrtava, tako i u pogledu svesti o posledicama ove politike u svesti onih koji su je kreirali”, započinju svoje zapanjujuće istraživanje dvojica istraživača.
„Njujork tajms” je obelodanio da je „Irak na duže vreme vraćen u predindustrijsko doba, ali sa svim problemima postindustrijske zavisnosti od energije i tehnologije”. A „Vašington post”, pozivajući se na poverljiv izvor, napisao je da je tzv. strateško „bombardovanje... ciljalo sve one mete koje omogućuju zemlji da se održi”. Zvuči vam blisko i poznato, zar ne?
Denis Halidej, prvi koordinator UN za humanitarne poslove u Iraku, podneo je ostavku uz ocenu da je učinak sankcija ravan „genocidu”! A Elenor Robson, predavač na Ol soul koledžu u Oksfordu (Engleska), dodala je: „Morali biste da se vratite vekovima unazad na mongolsku invaziju na Bagdad 1258. godine da nađete pljačku ovih razmera”. Pogađate ko je pljačkao!
Edvard Herman i Dejvid Piterson obelodanjuju nečasnu rabotu političara, intelektualaca i novinara, po kojoj je najsmrtonosnija svetska kriza posle Drugog svetskog rata (5,4 miliona mrtvih od 1998. do 2007. u DR Kongu) samo 17 puta nazvana genocidom u novinskim izveštajima, a ubijanje oko 4.000 Albanaca na Kosovu i Metohiji, čak, 323 puta!
Olbrajtova oduševljena
Džordž Robertson, britanski ministar odbrane, priznao je u svedočenju pred Parlamentom: „Do Račka početkom ove godine (24. mart 1999) OVK je bila odgovorna za više žrtava na Kosovu nego jugoslovenske vlasti”. Procenjeni broj ubistava od 1998. iznosio je dve hiljade, od čega se oko 500 pripisuje srpskim snagama.
„Tokom građanskih ratova koji su pratili razaranje SFRJ devedesetih godina prošlog veka – SAD, Nemačka, NATO i EU – svi su stali uz nacionalne manjine koje su tražile da se odvoje od jedinstvene federalne države i svi su bili protiv nacionalne grupe Srba koja je najduže istrajavala na očuvanju Jugoslavije. To je svrstalo zapadni blok čvrsto iza Hrvata i Slovenaca, a onda iza bosanskih muslimana i, najzad, kosovskih Albanaca”, objašnjavaju Edvard Herman i Dejvid Piterson, navodeći brojne kritički usmerene spise.
Tako saznajemo da su sile NATO podržavale, „pa čak i vodile ratne operacije, a kako je bilo značajnog etničkog čišćenja i etničkog ubijanja – prirodno je da su izrazi etničko čišćenje, ali i masakr i genocid brzo bili primenjeni na ratne operacije Srba”. Za „masakr u Srebrenici” pišu da Srbi neosporno nisu nikog ubili osim „vojno sposobnih muslimanskih muškaraca”, potrudivši se da prethodno autobusima odvezu na sigurno svu decu, žene i starce.
„Ako je Račak izmišljen zločin, a verujemo da jeste, onda je rat koji je na taj način prodat svetu zasnovan na laži, a svaka ideja da je taj rat bio u cilju dostizanja pravde mora se dovesti u pitanje, ako ništa drugo onda samo zbog te činjenice”, smatraju Edvard Herman i Dejvid Piterson pozivajući se na vlastiti tekst „Si-En-En: prodaja NATO rata na globalnom nivou” iz 2009. godine.
„Masakr u Račku” je odgovarao administraciji Bila Klintona i NATO-u da posle pregovora u Rambujeu, „jednoj od najvećih scenskih varki novije istorije”, otpočnu dugo pripremano bombardovanje Jugoslavije (Srbije).
Kada je Madlen Olbrajt, državna sekretarka, prvi put obaveštena, oduševljeno je rekla: „Proleće je poranilo na Kosovu”.
Dragoceno štivo potanko razotkriva dvostruka američka merila u vaganju ratovanja u Darfuru (Sudan), Ruandi, Iraku, Libanu, Avganistanu, Indoneziji, Gvatemali, Salvadoru i tako redom.
Stanko Stojiljković
.jpg)
