Izvor: Blic, 25.Nov.2007, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Elita sledi Miloševićev koncept

Politička elita u Srbiji danas u ponečemu sledi ponašanje Slobodana Miloševića. Problemi se ne rešavaju, nego se otvaraju novi kako bi se prekrili stari - kaže u razgovoru za "Blic nedelje" Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji i bivši ambasador SFRJ u SAD. On ocenjuje da se u današnjoj Srbiji ne razumeju dovoljno realni međunarodni odnosi, kao što ih nije razumeo ni Milošević. Zapaljiva nacionalistička retorika je možda nekome korisna za unutrašnju političku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << upotrebu, ali je kontraproduktivna za našu poziciju u svetu. Na to ukazuje i nedavni, inače dosta izbalansirani, godišnji izveštaj EU o Srbiji.

- Ne sećam se perioda od 5. oktobra 2000. da se u tri meseca pred nama nakupilo toliko otvorenih pitanja i toliko neizvesnosti. Ne znamo kakva će biti odluka o Kosovu, ne znamo kakva će biti naša reakcija na tu odluku, povezali smo pitanje Republike Srpske i Kosova, otvorili smo problem Natoa iako nije na dnevnom redu, i na kraju krajeva, verovatno imamo izbore. Dakle, toliko je neizvesnosti pred nama, da bi morale da se dobro sklope karte za nas da iz toga izađemo bitno neozleđeni i da možemo da ubrzamo naš put prema EU, što je naša jedina izlazna strategija. Iskreno, malo kad sam bio zabrinutiji.



U kojim potezima naše vlasti vidite nastavak Miloševićeve politike?

Jasno je da deo naše elite ne razume međunarodne odnose, odnosno ne shvata dovoljno našu realnu međunarodnu poziciju. Postavlja se pitanje da li mi na pretnju možemo odgovoriti pretnjom ili moramo pre svega razmišljati o tome u kakvu ćemo se situaciju dovesti. Ne mislim da treba da prihvatimo sve što nam međunarodna zajednica kaže, ali to neprihvatanje može imati različite oblike i intenzitet. Nismo u situaciji da idemo u konfrontaciju sa međunarodnom zajednicom, koja bi mogla da nas odvede u novu izolaciju, ne onakvu kao u Miloševićevo vreme, ali dovoljnu da nas uspori. Povezivanje pitanja Republike Srpske sa Kosovom ne može a da ne izazove strah na Zapadu da se time otvara mogućnost dila - Kosovo za Republiku Srpsku. Niko to ovde nije tako rekao, ali treba razmišljati o tome kako drugima naše izjave zvuče, jer su percepcije nekad jače od realnosti. Demarš pet ambasadora tim povodom jasno govori o njihovom uznemirenju i o tome moramo voditi računa, bez obzira što možemo biti kritični prema načinu na koji je to učinjeno.



Postoji li realna opasnost da u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova prekinemo diplomatske odnose sa Zapadom?

Uzmimo hipotetički, ako dođe do jednostranog priznanja nezavisnosti Kosova i mi kao odgovor na to prekinemo odnose sa SAD ili evropskim zemljama ili susedima, jednostavno je pitanje - ne ko je u pravu, već ko će od toga imati više štete - oni ili mi? Da li smo uopšte u poziciji da nekom pretimo? O tim pitanjima bi morala da se otvori ozbiljna rasprava. Neće se ipak niko na Zapadu lako odlučiti da nas ponovo gurne u novu međunarodnu izolaciju. Neće to biti ni Evropi ni drago ni jednostavno; ne može se Srbija tek tako zaobići, ali se svi procesi integracije u Evropu, ionako nedozvoljivo spori, mogu još dalje usporiti, što bi za nas bilo pogubno. Stoga, Srbija treba da pokaže kooperativnost i da učini sve da do toga ne dođe. Ako EU šalje ohrabrujuće signale oko viznog režima, oko mogućnosti da u januaru potpišemo sporazum, eventualno i bez izručenja Mladića, onda nam ona kaže "pomozite nam da vam pomognemo". Ne znam šta će biti odgovor Vlade u slučaju eventualnog jednostranog priznanja nezavisnosti, ali se nadam da se radi kako treba. To bi značilo da se radi detaljna analiza i da se od, recimo, petnaest mogućih odgovora na skali izražavanja protesta, proceni kako bi se svaki od njih odrazio na našu međunarodnu poziciju i koje bi bile posledice jednog ili drugog izbora. To se mora raditi hladne glave, bez obzira na to koliko eventualno možemo biti ogorčeni ishodom pregovora. Zato moramo izbrojati do deset pre bilo kakve odluke. Ne mogu da tvrdim da Vlada ne radi na takav način, ali se šalju poruke koje uznemiruju. Važno je da nam situacija ne izmakne kontroli. Ima mnogo neodgovornih, od "Garde cara Lazara" do drugih koji bi hteli da love u mutnom. Nama to nije potrebno. Razumem da će, ako rešenje za Kosovo bude nepovoljno, biti raznih oblika manifestovanja nezadovoljstva. To je shvatljivo, ali ono mora biti pod punom kontrolom i naših vlasti, kad je reč o Srbiji, i Kfora na Kosovu. Velika je odgovornost na našoj političkoj eliti da prevedemo proces u mirne vode.



Kakvo rešenje za Kosovo očekujete i kada?

Beograd i Priština ne mogu da se dogovore, jedni su samo za nezavisnost, a drugi protiv. Svi drugi modaliteti i eventualni ustupci onda mnogo ne pomažu. Stvarni pregovori se ne vode između Prištine i Beograda, već unutar međunarodne zajednice, pri čemu je, budući da ni Amerikanci ni Rusi ne odstupaju od svojih stavova, najveća odgovornost na EU i ona se i najviše trudi da dođe do nekakve kompromisne formule. Da li je kompromis moguć, ne znam. Da li je rešenje u nekom odlaganju, ne znam. Manevarski prostor je veoma mali. Dakle, veliki sam skeptik.



Kako gledate na odluku Vlade da ministarstva spreme akcione planove za pomoć Srbima na Kosovu u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti?

Dobro je da se Vlada sprema. To je prvi put da su u prvom planu Srbi sa Kosova, a ne teritorija. Što reče pre neko veče Rada Trajković, "šta će nam teritorija, ako nema Srba". Postoji realna opasnost da Srbi na Kosovu počnu da "glasaju nogama", a ako napuste Kosovo, ono nam nije ni potrebno.



Čini se da su zbog Kosova stale aktivnosti na evropskim integracijama.

Ne baš. U telima Vlade zaduženim za proces pridruživanja radi se vrlo intenzivno. Međutim, pitanje Kosova previše dominira našom političkom scenom. Da nije bilo parafiranja sporazuma sa EU, mi bismo skoro zaboravili tu Evropu, a to je naša osnovna strateška aspiracija. Potpisivanje sporazuma sa EU u januaru bilo bi ohrabrenje. Ako bi se, uz nešto što može za nas biti hladan tuš oko Kosova, dodalo i odlaganje potpisivanja sporazuma sa EU, to bi značilo gurnuti Srbiju dalje, pojačati frustracije, što bi samo dalje vodilo ka ekstremizmu. Nedopustivo je da mi s našim ljudskim resursima i drugim potencijalima budemo u pretposlednjem vagonu voza za Brisel. Ali za to nam nije kriva Evropa. Sem toga, unutrašnje tenzije su veoma pojačane: ako nije Kosovo, onda su afere koje ostavljaju jako gorak ukus u ustima i svedoče da je naša politička scena na vrlo niskim granama. Poslanici u Parlamentu arče ne svoje, već naše vreme na stranačke svađe, a zakoni koji treba da nas povežu s evropskim standardima čekaju.

Zakasnele inicijative

Jesmo li propustili od 2000. neku šansu da povoljnije za nas rešimo pitanje Kosova?

Sigurno da jesmo. Razne inicijative koje sada predlaže naš pregovorački tim trebalo je pokretati mnogo ranije, a ne deset dana pred kraj pregovora. Svojevremeno su one možda imale šansu da budu prihvaćene. Propuštena je i prilika da Srbi na lokalnim izborima na Kosovu zadrže vlast u svojim opštinama. Mislim da nije bilo dobro pozivati Srbe na bojkot kosovskih izbora. Srbi time ništa nisu dobili, samo su izgubili nekoliko opština na Kosovu. Ne mislim da su paralelne srpske institucije rešenje.

Nastavak na Blic...