Izvor: Politika, 09.Maj.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EU pred strateškim izborom
U nekim oblastima, kao što je borba protiv organizovanog kriminala i borba protiv korupcije, Srbija je u boljoj situaciji nego što su Rumunija i Bugarska bile pre sedam, osam godina –Nema sumnje u evropsku integraciju zapadnog Balkana
Gubitnici ekonomske krize biće one zemlje koje zavise od jednog izvora u proizvodnji, na primer nafte i gasa. To dakle nije dobro za zemlje Srednjeg Istoka, Rusiju, Venecuelu. Druga kategorija gubitnika su one zemlje koje su istovremeno male >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i veoma izložene vetrovima globalizacije. To su neki „spektakularni slučajevi” – Islanda, Irske, Dubaija, Tajvana.
Što se tiče dobitnika, Amerikanci će kao i obično pokazati svoju veliku sposobnost da zadaju kontraudarac krizi. Za Evropu i Kinu se ne zna kako će proći. Nije jasno da li će se u Evropi pojaviti solidarnost. Ne zna se ni koliko je kinesko društvo otporno i elastično u suočavanju sa periodom sporog privrednog rasta.
Ovo je mišljenje Fransoa Esbura, posebnog savetnika Fondacije za strateška istraživanja iz Pariza. Esbur je na poziv Beogradskog fonda za političku izuzetnost održao predavanje o temi „Odgovor Evrope na promene u svetu – strateški izbori pred EU”.
Na čemu zasnivate svoje uverenje da je proširenje Evropske unije neizbežan proces, odnosno da će zemlje zapadnog Balkana, pre ili kasnije, ući u EU?
Radi se o Evropi. Potpuno je jasno da su sve evropske zemlje predodređene da postanu članice EU. To je potvrđeno i opredeljenjem iz Soluna 2003. godine. Možda postoji pitanje u vezi sa zemljama koje nisu tako jasno smeštene u Evropi, kao što su Turska i Ukrajina, ali, za zemlje koje su geografski, kulturno i na drugi način jasno u Evropi – nema nikakve sumnje.
Naravno, za sve to je potrebno dosta vremena. Kada je 1957. godine stvoreno zajedničko tržište, dakle pre 52 godine, bilo je samo šest zemalja članica. Ne očekujem da će biti potrebne naredne 52 godine da se taj proces dovede do kraja. Za EU bi se moglo reći da je jedna zverka koja se kreće dosta sporo, ali kad krene nekim pravcem onda tu nema odustajanja.
Zemlje ovog regiona misle da EU pred njih stalno postavlja nove i nove zahteve. Vi, pak, mislite da ne treba požurivati ulazak zapadnog Balkana u EU.
To su dva odvojena pitanja. Kako se proces produbljuje, članstvo u EU odista postaje sve teže.
A, videli smo svi u slučaju Rumunije i Bugarske šta se dešava ako hoćemo da ubrzamo proces. Ja sam među onima koji veruju da smo sebi dali još godinu, dve u slučaju Bugarske i Rumunije, ishod bi verovatno bio bolji, kako za te zemlje, tako i za EU.
Ali, šta je godina ili dve kada govorimo o procesu ovakve vrste. EU nije nešto kao međunarodna organizacija, ne može se porediti sa njom, jer u međunarodnoj organizaciji zadovoljavate neke osnovne zahteve, koji ne menjaju prirodu vašeg društva. Za razliku od toga, zemlja koja postaje članica EU prosto menja svoju prirodu. I to važi za sve članice EU. U zemljama kao što su Francuska, Holandija, Velika Britanija, bilo koja druga članica EU, više od 50 odsto zakonodavstva proizilazi iz procesa i institucija EU. Dakle, to je jedan vrlo dubok politički i društveni proces. Nije to kao da se zakačimo za tramvaj ili uskočimo u voz.
Mnogi misle da je u slučaju Rumunije i Bugarske posredi bila politička odluka. Da li se zemlje zapadnog Balkana mogu nadati sličnoj odluci?
Možemo da se nadamo da će se pridružiti EU. Što se tiče pouka koje smo izvukli iz slučaja Bugarske i Rumunije, svesni smo da je neke komponente reformi, prvenstveno pravosuđa, bolje sprovesti pre članstva nego to ostaviti za posle. Jer, takvu vrstu reformi je mnogo lakše sprovesti pod pritiskom pregovora o članstvu nego posle prijema u članstvo.
I zapadni Balkan je u krizi. Koliko pomoći ili podrške može da očekuje od EU?
Na pitanje da li bi EU trebalo da pruži podršku zemljama kandidatima da lakše prebrode ovaj proces, kratak odgovor bio bi da treba. Ali, to pitanje ne bi trebalo da se uvodi u javnu raspravu pre nemačkih izbora. Jer, poreski obveznici, recimo u Badenvitembergu, ne bi bili baš presrećni da se sada u razgovore uključuju i ovakvi zahtevi, pored drugih koji su im nametnuti u vezi sa rešavanjem krize.
U svakom slučaju, vrlo je teško dalje govoriti o proširenju pre nego što se ne razjasne sve nejasnoće u vezi sa ugovorom iz Lisabona. I da nema ekonomske krize, 2009. godina nije najbolje vreme za priču o proširenju. Šta je, međutim, godina u nekom procesu koji se odvija tokom decenija?
Da li to znači da će proteći i najmanje decenija do novog proširenja?
Ne. Prosto hoću da kažem da šest meseci ili godina nisu odlučujući instrumenti za merenje. Ako, posmatramo specifičnosti zemalja u regionu, moglo bi se reći da situacija u Srbiji, što se tiče infrastrukture, standarda i normi koji u njoj važe, nije bitno drugačija od one koja je postojala u Rumuniji i Bugarskoj pre šest, sedam godina. U nekim oblastima, kao što je borba protiv organizovanog kriminala i borba protiv korupcije, Srbija je u boljoj situaciji nego što su ove zemlje bile pre sedam, osam godina. To je na indirektan način jedan od pokazatelja zbog kojih mislim da neće biti potrebna ta decenija, bez obzira na krizu i probleme u vezi sa Lisabonskim ugovorom.
Da li stav Angele Merkel da treba napraviti pauzu u proširenju na zapadni Balkan najavljuje opasnost od drugačije reakcije zemalja EU na tom putu?
Pre tri, četiri meseca bio sam zabrinutiji nego što sam sada, prvenstveno zbog debate koja se vodi u zemljama kao što je Nemačka ili Holandija. Od tada, političari su počeli da razmišljaju o posledicama koje bi usledile usled nepostojanja solidarnosti. U Nemačkoj su postali vrlo obazrivi u svojim izjavama. Naravno, neće oni otvoreno reći da će nemački obveznici snositi troškove, jer, u tom izbornom smislu, to ne bi bilo mudro, ali ne isključuju solidarnost.
Lisabon je malo drugačije pitanje. Najjednostavnije rešenje bila bi ratifikacija, naravno. Posle toga, recimo 2010. može da se počne da se priča o drugim temama, kao što je proširenje. Imali bismo za to spremne institucije i zakonsku osnovu.
Ako pogledamo onaj teži scenario – da se ugovor ne ratifikuje, Vaclav Klaus ne potpiše, Irci kažu „ne”, Kameron pobedi na izborima u Velikoj Britaniji – 2010. ne bi bila idealna godina za razgovor o proširenju. I šta bi se onda desilo? Sporo bi se završili pregovori o članstvu sa Hrvatskom. Onda bi sporazum sa Hrvatskom imao određene izmene u odnosu na ugovor iz Nice, vezano za Evropski parlament i Evropski savet. Sledeći korak bio bi usvajanje ugovora o članstvu Hrvatske u EU, 2011, 2012. A to bi onda predstavljalo presedan za druge zemlje buduće kandidate.
Koliko kriza može da promeni Uniju, odnosno koliko može da se odrazi na međunarodne odnose?
Pre dvadeset godina bili smo svedoci javnog, spektakularnog raspada SSSR-a i nestanka jedne ideologije. Prošle godine bili smo svedoci jednog drugog velikog propadanja – neregulisanih finansijskih tržišta. Znači, videli smo propast jedne druge ideologije, ideologije neregulisanih finansijskih institucija. Evropljani će zajednički morati da odluče šta je to što će zameniti neregulisana finansijska tržišta. A, to je značajno ideološko i političko pitanje, ne samo tehničko pitanje. S obzirom na to da su sve naše zemlje pod uticajem krize, to je rasprava u kojoj svako ima pravo da učestvuje, bilo da je član EU ili kandidat. Intelektualci u Beogradu, Parizu, Briselu i na drugim mestima izvan EU moraće da pronađu odgovor na to. Ja neću davati odgovore, nemam ih. Ali, ovo je nešto na šta svi moramo da obratimo pažnju, jer je reč o preoblikovanju naših zemlja, kontinenta i sveta.
-----------------------------------------------------------
Kosovo i tri evropska presedana
„Vlada Srbije se jako dobro nosi u svemu onome što radi posle proglašenja nezavisnosti Kosova”, smatra Esbur. U vezi sa Kosovom on pominje tri presedana u EU. Prvi je slučaj Kipra, koji stavlja na stranu, jer je siguran da bi taj deo istorije, da su u prilici da je ponovo pišu, zemlje EU pisale na drugačiji način. Druga dva primera, Irske i Nemačke, u kojima je teritorija izgubljena, odnosno dobijena, predstavljaju, prema njegovim rečima, „interesantan način kako se teška situacija rešava u praksi ”,
Esbur podseća na to da je Irska, dvadesetih godina prošlog veka, kada je postala suverena država, tvrdila da poseduje suverenitet nad šest severnih oblasti Irske, što nije mnogo drugačiji slučaj od Srbije i Kosova, u pogledu veličine teritorije. Kada su kasnije Britanija i Irska bile zemlje kandidati za EU, tokom sedamdesetih godina, interesantno je, kaže, da to pitanje nije predstavljalo poseban problem.
U vreme kad je stvoreno zajedničko tržište, 1957. godine, Savezna Republika Nemačka je tvrdila da poseduje suverenitet nad Istočnom Nemačkom. Čak je polagala pravo suvereniteta i na one delove koji su kasnije postali deo SSSR i Poljske. Međutim, u praksi ona nije sprovodila taj suverenitet. Kako je to rešeno? U slučaju zajedničkog tržišta, Istočna Nemačka imala je koristi u trgovini od istog trgovinskog režima, jer nije morala da plaća carine za trgovinsku razmenu. Naravno, Istočna Nemačka nije postala formalni deo EU sve do ponovnog ujedinjenja, što se desilo posle 42 godine.
-----------------------------------------------------------
Ko je prof. Fransoa Esbur
Prof. Fransoa Esbur važi za jednog od vodećih evropskih stručnjaka za strateška pitanja savremenog sveta.
Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, Esbur je bio član tima francuskog ministarstva spoljnih poslova za političko planiranje. Potom, prvi sekretar francuske stalne misije pri Ujedinjenim nacijama, (baveći se međunarodnom bezbednošću i pitanjima razoružanja), direktor Međunarodnog instituta za strateške studije u Londonu i profesor fakulteta političkih nauka u Parizu.
Posle 2000. godine, Esbur je, između ostalog, bio direktor Fondacije za strateška istraživanja u Parizu, zatim, član grupe Evropske komisije za ličnu bezbednost, član međunarodne komisije za Balkan (2004-2006), kao i član komiteta francuske vlade za nadgledanje Bele knjige o terorizmu. Radio je i na izradi nacionalne doktrine odbrane Francuske, koja je usvojena pre nekoliko meseci. Od 2005. godine je posebni savetnik Fondacije za strateška istraživanja, u Parizu.
Biljana Čpajak
[objavljeno: 10/05/2009]
