Izvor: S media, 09.Mar.2011, 01:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve decenije od 9.marta
Na današnji dan, navršeno je pune dve decenije otkako su građani Srbije prvi put digli glas protiv vlasti. Taj 9. mart bio je i ostao važan datum u opozicionoj borbi koja je kulminirala devet i po godina kasnije ispred Skupštine Srbije.
Više od 100.000 ljudi okupilo se u subotu, 9. marta 1991. u centru grada, iako su demonstracije bile zabranjene. Grad je bio blokiran, a policija je bila raspoređena na svakom ćošku. Masa ljudi protezala se od Trga republike do Terazija. >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Tražili su promenu sistema, demokratizaciju i nacionalnu obnovu države. Protest je prevashodno bio usmeren protiv RTS-a, odnosno TV Bastilje, kako su je nazivali opozicionari. Među zahtevima, koje pročitao lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, bio je i onaj za smenu generalnog direktora RTS-a Dušana Mitevića i još četvorice urednika zbog uvredljivih komentara na račun opozicije.
Policija je oko podneva krenula u akciju razbijanja demonstranata. Na batinanje demonstranata, lider SPO Vuk Drašković je sa balkona pozorišta pozvao na "juriš" posle čega su počeli okršaji. Kao rezultat sukoba, dve osobe su izgubile život: policajac Nedeljko Kosović i maturant Branimir Milinović.
Pristalice Socijalističke partije Srbije organizovale su kontramiting dva dana kasnije, 11. marta. Zanimljivo je da je tog istog dana, samo 15 godina kasnije preminuo Slobodan Milošević.
Odmah sutradan usledili su protesti studenata. Lideri su bili Žarko Jokanović i Branislav Lečić koji u izjavi za S media govore o rezultatima martovskih demonstracija.
Jokanović kaže da su događaji u martu 1991. bili reakcija na bahatost režima i gušenje slobode medija i da su mogli da imaju i veći odjek, ali da se to nije desilo.
- Taj 9. mart bio je, pre svega, događaj koji se ticao zahteva za slobodu medija - navodi Jokanović. - Sećam se Terazijske česme koja je bila najveća erupcija pozitivne energije na prostoru bivše Jugoslavije. Ono što je propušteno, to nije krivica ljudi u Srbiji, već krivica naših vršnjaka u drugim republikama, je što se ta energija nije prelila i na njih, jer je to možda moglo da spreči ratna stradanja.
Jokanović ističe da se Srbija ni 20 godina kasnije nije rešila duhova prošlosti.
- Nikad se Srbija neće rešiti duhova prošlosti zato što Srbija živi sa svojim duhovima, i na neki perverzan način uživa u tome. Mislim da je ključni problem što se Srbija nije opredelila za sadašnjost je što ovde ne postoji iskreno opredeljenje da je uspeh politike jedino pitanje kvaliteta života građana.
Značajnijih promena, prema oceni Jokanovića, nije bilo ni posle oktobarskih promena.
- Posle 5.oktobra su bile velike nade, ali su usledila veća razočaranja. Ljudi nisu ovako zamišljali život u slobodnoj i demokratskoj zemlji. Ispada da su se ljudi borili za besomučni grabež i lopovluk, da su se borili žive u zemlji u kojoj se uspostavljaju mehanizmi modernog robovlasništva. Izgleda da su se borili za partijski feudalizam, okrutnu ideološko-političku i stranačku pripadnost, pa danas ne možete da budete ni 'baba-sera' bez pripadnosti određenoj vladajućoj stranci.
Branislav Lečić je nakon demokratskih promena bio jedno vreme i ministar, a sada je predsednik Demohrišćanske stranke Srbije. On u izjavi za S media portal kaže da jedino zakon može da vrati Srbiju u „normalu“.
- Srbija se delimično rešila duhova prošlosti - ocenjuje Lečić. - Mnoge stvari su se pomešale i jedina stvar koja može da nas dovede u red je zakon. Svi oni koji čine pogrešno moraju biti sanksicionisani, bez obzira da li su sitni ili krupni igrači. Nije Milošević jedini problem. On jeste bio izraz jedne politike i jednog vremena, ali su ispod njegovog kišobrana rasli mnogi koji su iskoristili tu vrstu beskrupoloznog ponašanja da se obogate i pozicioniraju. To vreme je prošlo, život ide dalje i moramo se prilagoditi. Moramo da izvučemo maksimum iz onog u čemu smo sad.
Lečić ocenjuje da se demokratija u Srbiji desila, ali da naše društvo nije demokratski savršeno.
- Mi bi trebalo da se borimo da budemo bar na sredini, ako već ne možemo da budemo u vrhu. Taj proces se ne dešava tako što ćutimo i što se mirimo sa mnogim stvarima. Moramo stalno da se borimo za svoja prava. Jedna od tih korisnih akcija je socijalna aktivnost i aktivnost sindikata. Sindikati moraju da se profiliraju da budu političko sredistvo za ostvarenje interesa branše.
Opozicija tog 9. marta 1991. nije uspela u svojim zahtevima, a ubrzo su na ulice glavnog grada izašli i tenkovi, koji su „produžili“ ka drugim republikama. Počeo je rat u kom su hiljade ljudi izgubile život. Pet godina kasnije, 1996, studenti su ponovo izašli na ulicu, a Slobodan Milošević je odolevao opoziciji sve do 5.oktobra 2000.
Dušan Mlađenović
