Izvor: S media, 06.Mar.2011, 12:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dušan Kovačević: Samo ambis nas spašava
Dramski pisac o teskobi u našim životima, istoriji koja se ponavlja, neprijateljima, izborima. Treba oformiti telo koje bi proglasilo uzbunu za spas Srbije
KAO da već godinama hodamo u nečemu što je nepodnošljivo bolno i što bi bilo dobro da se već jednom skine, pa da čovek hoda kao čovek. Zato moj novi komad nosi naziv „Život u tesnim cipelama“, s podnaslovom „Pornografija života i smrti“: došli smo u situaciju da nam život, a samim tim i smrt, liči na >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << nešto nedostojno, poprilično ružno, što sve zajedno može da ima jedan naziv - pornografija.
Ovako na početku razgovora razmišlja dramski pisac Dušan Kovačević, čija će nova drama (s njegovim i rediteljskim potpisom) premijerno biti izvedena 11. marta na sceni Zvezdara teatra. Autor, koji je, kao na velikim platnima Miće Popovića, oslikao vreme onog režima „s ljudskim likom“, ima mnogo toga da posvedoči i o ovom sadašnjem, demokratskom. I nama i njemu jasno je da su na tom platnu „tamni valeri“, nekako, sačuvali kontinuitet. Ako je „budan“ komunista i (ne)osvešćeni radnik ranije bio u centru Kovačevićeve pažnje, danas taj isti nema ni ideologiju, ni radno mesto...
Priča mog novog komada događa se u propaloj, napuštenoj i privatizovanoj fabrici letnje i zimske obuće, skraćeno LIZO, u kojoj je pet radnika odlučilo da radikalnim štrajkom glađu do smrti ostvari minimum zagarantovanih prava - objašnjava Kovačević. - Njihov problem je, između ostalog, što su kao kompenzaciju dobili nekoliko stotina evra i cipele, ali nekoliko brojeva manje, pa nesrećnici, em gladuju, em idu u tesnim cipelama! To je metafora teskobe u kojoj se nalazimo poslednjih dvadesetak godina.
* Nekada nam je u životu kao i u vašim komadima bilo „klaustrofobično“, sada „tesno“. Dođe, prilično, na isto?
- Pre skoro dvadeset pet godina u Zvezdara teatru, na ovoj istoj sceni, koja će od 11. marta nositi ime našeg velikog glumca i mog velikog prijatelja Bate Stojkovića, postavljali smo skupa komad koji se zvao „Klaustrofobična komedija“. Jer smo tada, krajem osamdesetih godina prošlog veka, imali osećaj užasne klaustrofobičnosti, ali sa velikom nadom da će se ona odagnati. Da će se pronaći neko civilizacijsko rešenje i da ćemo iz tog tesnog, mračnog i neljudskog prostora izaći na put vredan življenja.
* A ispostavilo se?
- Nažalost, tada nismo znali da put kojim je išla već bolesna Jugoslavija vodi u pakao, u rat koji će početi devedesetih godina. I to nije jedina tragedija. Tragedija je što mi u toj nesreći živimo od kraja Drugog svetskog rata. Danas to zaboravljamo zbog nostalgičnog sećanja prema sopstvenoj mladosti, jer sećajući se mladosti zaboravljamo mnoge ružne i strašne stvari - da je od kraja Drugog svetskog rata u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji počela okupacija. I da je jednu okupaciju, koju smo zvali nemačka, zamenila druga, komunistička. A po broju žrtava i zločina u svetu, i po težini stradanja ljudi pod nacizmom i komunizmom, te dve ideologije su potpuno jednake! Naravno da se sa ovim neće složiti oni koji su u ime komunizma činili zločine... I kad sve to sagledate, i te silne godine od 1945. godine saberete, podvučete crtu i izvedete taj strašni račun, danas dobijete poraznu cifru - i gde smo, i koliko nas ima, i kako živimo, i kako smo stradali, i koliko.
* Ko je tu manje, a ko više kriv?
- Odvajanje na periode ko je više ili manje kriv samo je opravdanje za vlast. Pa se kaže „najveća je krivica ovih u poslednjih pet godina“, drugi će reći „ne, nego u deset godina“, ili „za vreme Miloševića“... A nesreća počinje od 1945. godine, kada su oslobodioci izvršili okupaciju, i ona traje do danas. Po ustrojstvima današnjeg sistema možete slobodno da ga nazovete - višepartijski demokratski komunistički sistem! Jer, bez pripadnosti jednoj partiji, kao što je bilo u doba komunizma (bez obzira na to da li ste član ili samo pristalica), ne možete da uradite bilo koji ozbiljan posao. I danas smo u situaciji kao nekad, kada su bila velika krizna vremena - a ja se i ne sećam nekih dugih - da zaključimo da bi svi naši problemi bili teško rešivi čak i sa kompletnim jedinstvom i svom pameću koju imamo u Srbiji! Toliko je toga nagomilano, urušeno, propalo. Ali, to nikoga ne priziva pameti, nego se i dalje delimo kao amebe i živimo život tih praistorijskih, najnižih bića.
* I drugi su imali sličnu istoriju, ali su uspeli da dignu glavu iznad vode?
- Tačno, ali mi i dalje imamo jedan suštinski problem: drugi narodi nisu imali bratoubilački rat, oni se nisu delili brat protiv brata, otac protiv sina. A ta podela je ostala do dana današnjeg. Kada sagradite kuću na groblju, onda vam se dešava da vas „posećuju“ oni kojima ste temelj postavili na grobnom mestu.
* Može li išta jedna vlast da nauči na iskustvu one prethodne?
- U Beogradu imate jednu simboličnu sliku. Kad prolazite pored jednog od najvećih i najlepših hramova u Evropi, hrama Svetog Save, vidite Karađorđa, čoveka koji je pokrenuo priču i poveo rat za oslobođenje Srbije, kako sabljom pokazuje negde. A onda, kad pogledate gde pokazuje, vidite da je to prema najlepšoj ulici, Ulici kneza Miloša... Mogu samo da zamislim šta on „misli i priča“ kad ga niko ne vidi. E, to je priča kako smo krenuli u 19. vek, pa početkom dvadesetog uspeli da uništimo dinastiju Obrenovića, pa početkom sledećeg ubili premijera usred Beograda. I tako su nam počela tri veka.
* Dokle tako?
- Istorijski gledano, mi jesmo na vetrometini, gde hiljadama godina prolaze vojske, ali problem je i to što smo, kad nemamo neprijatelja, mi problem sami sebi. Tako se dešavalo da dođemo do apsurdnog osećanja da nam neprijatelj čini dobro, jer se pred njim ujedinimo, saberemo i dobijemo volju za životom! Ispada da nas neprijatelj, u stvari, dekoncentriše u našim svađama i sukobima.
* Da ne zvuči cinično, izgleda da bi nam sad i dobrodošao?
- Možda, kad bi se u daljini pojavila na vidiku bar neka peruška da nas zaplaši, pa da se okupimo oko vatre. Šalu na stranu, iz ove teške situacije u kojoj smo ne vidim drugo rešenje osim poziva na minimum nacionalnog jedinstva i tolerancije. Moralo bi već sutra da se oformi neko telo koje bi proglasilo uzbunu za spas Srbije. Ono bi trebalo da okupi sto-dvesta ljudi koji žive u Srbiji i svetu, odnosno da se stvori hitan „savet za spas“ sa stručnjacima - bez obzira na partijsku pripadnost, uverenje i opciju. Imamo mi sjajnih ljudi van zemlje, kao i u njoj, koji su se povukli jer neće da učestvuju u političkom ringu. Sve ostale opcije koje se nude obećavaju da će samo jedna od njih spasiti Srbiju. Nema tog jednog koji će nas izbaviti iz očaja i nesreće duge skoro osamdeset godina.
* Kad ćemo se, konačno, izbaviti?
- Kad dođemo do provalije, nikad kad idemo „normalnim“ putem. Jer, tada se svađamo. Ali kad se sasvim približimo ambisu, onda se zgranemo gde smo došli.
* Koliko smo daleko od ambisa?
- Na dva-tri koraka. Do kompletnog urušavanja preostalo je vrlo malo. Nikad se ne bih usudio da kažem da bi jedan čovek, jedna partija ili samo desetak ljudi moglo da reši problem. Bez obzira ko su.
