Izvor: 011vodič.com, 24.Feb.2015, 04:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država, to je On
Demokratskim državama se nazivaju ona društva u kojima vlast počiva na legalitetu, legitimitetu, podeli vlasti kao načinu očuvanja poretka, slobodi govora, medija i udruživanja, participaciji različitih društvenih grupa u politici, javnoj raspravi o važnim društvenim temama, kao i na mnogim drugim tekovinama istorijskog razvoja modernog građanina i njegovih prava.
Autoritarna vladavina se od demokratske razlikuje prema tome što je samovolja vlastodržaca, a ne zakon, ono što je >> Pročitaj celu vest na sajtu 011vodič.com << princip vladavine. U Srbiji se to videlo i prema maltene prvom potezu nove Vlade 2012, kada je Jorgovanka Tabaković protivzakonito izabrana za guvernerku Narodne banke Srbije nakon što je „zamrzla“ potpredsedničku funkciju u stranci. Dalji primeri poput neoglašavanja Ustavnog suda povodom Briselskog sporazuma, faktičkog preuzimanja pozicije vrhovnog komandanta od strane premijera prilikom odbrane od poplava, nedavanja traženih dokumenata Zaštitniku građana i drugih stvari koje su, u najmanju ruku, u sporu sa normativima, a kojima naša politička svakodnevnica obiluje, manje su bitna – kada režim jednom nekažnjeno pogazi zakon, on će to uglavnom nastaviti da radi. Pošto je izlišno dalje raspravljati o tome da li je u drugoj deceniji dvadeset i prvog veka Srbija demokratska država ili nije, odgovor o tome kojoj vrsti autoritarnog režima sadašnja vlast pripada valja potražiti u političkoj teoriji.
Reći da je u Srbiji na delu „ohlokratija“, vladavina loših i neukih, bi možda bilo previše subjektivno. U nastojanju da budemo što objektivniji, dolazimo do pojma cezarizma. U pitanju je jedan od po društvo najrazornijih političkih poredaka koga karakteriše fasadno postojanje demokratije i institucija dok je sva moć zapravo koncentrisana u jednom čoveku koji je personalizuje i koji državni aparat stavlja u svrhu svoje vladavine, poistovećujući se sa državom.
Sam izraz je potekao iz imena rimskog diktatora Gaja Julija Cezara, koji je svoju vlast temeljio na trijumfalnim uspesima i podršci rimske mase. Javno mnjenje u Srbiji umnogome kreiraju mediji. Primetna je pojačana medijska euforija i trijumfalizam kada je u pitanju izveštavanje o bilo kom postupku Aleksandra Vučića. Nemoguće je nabrojati sve naslove koji su počinjali sa „prvi put u istoriji“, ili makar „istorijski“, a u nastavku imali neku aktivnost našeg premijera. Čak i kada Dan državnosti odluči da provede slušajući novu hrvatsku predsednicu kako se zahvaljuje Tuđmanu i hrvatskim braniteljima, mediji će danima brujati o tome kako je baš on bio najveća zvezda inaguracije. Pa i kada propadnu pregovori o železari, ni u jednom trenutku neće biti spomenuta potencijalna odgovornost, već će se mediji obrušiti na Esmark i hvaliti premijera kao zaštitnika naroda i radnika koji ne pristaje na ucene zle kompanije. Samo na šest naslovnih strana najuticajnijih dnevnih novina u Srbiji je u toku cele prethodne godine spomenut predsednik vlade u negativnoj konotaciji, dok smo sa druge strane bezbroj puta čitali o njegovoj radnoj etici – kada ustaje, koliko radi, pa čak i da zna da polomi kvaku kada ga saradnici razjare jer nisu toliko revnosni kao on. Ovakav pomalo dečji pristup političkoj realnosti, koji čitavo društvo deli na dobrog Vučića koji radi dan i noć da bi nama bilo bolje i na mnoge neprijatelje koji ga sabotiraju na svakom koraku pa čak hoće i da ga ubiju, naravno ne može da osvoji svakoga. Međutim, recept koji se sastoji od provlačenja po blatu svih političkih protivnika, cenzure i ovakvog medijskog pristupa se pokazao kao uspešan jer dovodi do toga da veliki broj ljudi neće izaći na izbore zato što ne želi da glasa za nekoga u koga ima i najmanju sumnju da je lopov, ovakav ili onakav, dok će oni lakoverniji i ogorčeniji na sve oko sebe biti mobilisani i naoštreni da glasaju za snažnog ali dobrog Vođu koji će pokazati svim njihovim neprijateljima.
Kao tipičan predstavnik cezarističke vladavine se navodi Napoleon i njegov običaj da na primedbe u francuskoj Skupštini odgovara sa „mene podržava francuski narod“, ne želeći da odgovori argumentima. Malo je sumorno, ali dve stotine godina kasnije „nas je narod izabrao, ne može nama neko sa mnogo manje podrške da govori šta i kako da radimo“ je osnovni, a često i jedini argument u saopštenjima i javnim nastupima pripadnika vladajućeg režima kada ga opozicija kritikuje. Na taj način podrška na izborima se stavlja u sam centar političke moći, brišući sve ostale tekovine demokratije. Prestaju da budu važni i zakoni, i pravo, i pravda, i sloboda govora, i javna rasprava. Veći broj glasova na izborima se pretvara u tiraniju većine. Tako će i predsednica Skupštine oduzimajući reč pre isteka vremena narodnom poslaniku iz opozicije prokomentarisati „kada budete imali više glasova tada ćete više govoriti“. Podrška je ovom režimu toliko bitna da će se za svake lokalne izbore potrošiti sumanuta količina novca, čitavi timovi iz Beograda će odlaziti da rade na lokalu, ceo državni vrh će posetiti svako mesto na kojima se izbori održavaju i primenjivaće se i fizička sila i direktno kršenje zakona ako je potrebno za pobedu – kao u Majdanpeku kada je nosilac liste SNS-a bio Aleksandar Vučić lično. Prvi poraz ili makar neubedljiva pobeda znače da je mit srušen. Uostalom, zato na svakoj vesti o Vođi imamo veliki broj botova koji pišu afirmativne komentare. Ne zaboravimo da je na sam dan izbora Vlade prošle godine ispred Skupštine organizovan spontani narodni skup podrške novoj Vladi sa nekoliko hiljada spontanih učesnika, i još spontanijom binom i ozvučenjem. „Oduševljena podrška naroda“ je osnovni energetski princip cezarističke vladavine.
Sa obzirom da je zasnovana na podršci naroda, unutrašnja logika cezarizma nalaže da je vođa jednako država, što dalje implicira da su politički protivnici postali neprijatelji države. Obzirom da se cezarizam javlja u periodima kriza, kao što je i bila svetska ekonomska kriza koja je imala ozbiljne implikacije na Srbiju, bes i frustracija naroda se usmerava na bivšu političku i poslovnu elitu. U našem slučaju za mete su odabrani Demokratska stranka i Miroslav Mišković, kao simboli poretka. Iako je u novoj vladajućoj većini 2012. godine zamenjena samo Demokratska stranka, dok su SPS i G17, pa i SPO i Rasim Ljajić ostali u koaliciji sa SNS-om, kritika je usmerena isključivo ka Demokratskoj stranci. Sav državni arsenal i sva moć je usmerena ka uništenju ove stranke – od nekoliko desetina hapšenja funkcionera (od kojih je samo nekolicini Više tužilaštvo potvrdilo krivične prijave, ostatak je odbačen zbog nedostatka dokaza), jedine blokade računa od svih stranaka koje duguju novac, medijskog satanizovanja, finansijskih inspekcija u gotovo svim firmama donatorima stranke, histeričnih saopštenja punih mržnje, izjava na mitinzima da Srbija ne može biti uspešna dok se Demokratskoj stranci „ne zatre seme“, pa do nuđenja državnih funkcija viđenijim članovima stranke da bi pravili unutrašnji sukob. Ni danas ta agresija ne jenjava već se i dalje, tri godine kasnije, za nepostojanje opipljivih rezultata rada Vlade optužuje „bivša vlast koja je uništila državu“. Miroslav Mišković je, uz neverovatnu medijsku pompu, uhapšen i protivpravno držan predugo u pritvoru. Po izlasku iz zatvora ovaj biznismen je volšebno odlučio da ne tuži državu i pojavio se na sastanku sa premijerom. Ipak, i dalje služi kao zgodan kec iz rukava da se optuži za finansiranje svih „neprijatelja države“, od građana i građanki koji protestuju zbog plagiranog doktorata ministra unutrašnjih poslova, pa sve do svih advokata u Srbiji koji su donedavno bili u štrajku. U cezarizmu neprijatelj nije samo druga politička stranka, već bilo ko ko u pitanje dovede autoritet i pravednost Vođe. Tako su redom stradali brojni novinari, listovi, nevladine organizacije i nezavisna skupštinska regulatorna tela. Svaki od ovih sukoba se odlikovao neverovatnom agresivnošću i pokušajem razaranja društvenog i privatnog života označenih pojedinaca preko tabloida. I ne samo tabloida.
Svaki autoritarni režim odlikuje premoć emocije nad razumom. O emocionalnim javnim nastupima premijera na kojima pravi dramatične pauze, podrhtava mu glas i često zna da kaže kako mu mnogi rade o glavi dok on samo želi da radi za narod ne treba trošiti mnogo reči. Sa druge strane, ono što je za cezarizam karakteristično je briga čitave svite za svog cezara. Tako smo imali priliku da slušamo ministra policije kako javno izražava zabrinutost zato što predsednik vlade nije spavao nekoliko dana, a gotovo nijedan ministar u Vladi ne propušta priliku da mu se lično zahvali i pohvali njegove napore, često pritom prelazeći granicu uobičajene političke komunikacije, pa i dobrog ukusa.
Za kraj, politička teorija i istorija za nas imaju jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra vest je ta da cezaristički sistem vladavine nije stabilan (neko je opet spomenuo rekonstrukciju vlade?) i ne traje dugo. Posle nekog vremena populista jednostavno ne ispunjava svoja olako data velika obećanja, ljudi postaju svesni šta se dešava, podrška opada i jača opozicija ili se formira nova. Ono što je loša vest je ta da sistem u tom trenutku po pravilu odgovara pojačavanjem represije preko granice fizičkog nasilja i prelazi u otvorenu diktaturu i tiraniju uz obilatu pomoć medija i policije.
Naše društvo je nažalost na samo jedan korak od toga da iz jednog razornog oblika političke vladavine pređe u jedan drugi, još razorniji.
The post Država, to je On appeared first on Politika.
