Izvor: Politika, 08.Okt.2013, 12:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drugosrbijanci u raskoraku
Nekada ujedinjeni intelektualci građanske provenijencije kao da su izgubili tačku oslonca
Vredi biti u društvu ljudi kao što su Lazar Stojanović, Goran Marković, Latinka Perović…, kaže književnik Dragan Velikić dok govori zašto je uoči prošlogodišnjih izbora dao podršku listi koju je predvodila Liberalno-demokratska partija. Intelektualci koji su pre dve godine odabrali da se svrstaju uz tu političku opciju, verovatno će i sad biti među onima koji će se odazvati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novom pozivu LDP-a na udruživanje snaga, ali Čedomir Jovanović sigurno priželjkuje još širi krug mislećih ljudi kada ih ovih dana poziva na aktivniji politički angažman. Ipak, čak da mu se u tom apelu pridruži i lider Demokratske stranke Dragan Đilas (ili upravo zbog toga), teško je očekivati da će se oko novog projekta koji sada treba da uveže socijaldemokrate i liberale, sabrati svi oni koji su se prethodnih godina mogli smatrati njihovim ideološkim „guruima”. Intelektualci građanske provenijencije, poznatiji kao „drugosrbijanci”, razbili su se u nekoliko kolona, od onih koji i dalje stoje uz svoje političke pulene DS i LDP, preko onih koji su ih, razočarani, bojkotovali na prethodnim izborima, do pojedinaca poput Vesne Pešić, koji su aktivno zagovarali smenu vlasti demokrata oličenu u tadašnjem predsedniku države i partije Borisu Tadiću.
„Moja ideja je bila da kao građani pokažemo da možemo da iskažemo svoje građansko nezadovoljstvo i da smenjujemo svaku vlast koja ne zadovoljava. To je prava demokratija, to je naša jedina prava tekovina – da nikada više ne dozvolimo sebi da ne možemo da menjamo vlast”, objašnjava Vesna Pešić svoje motive da krene, kako kaže, korak dalje od „belih listića”.
Nekada ujedinjeni protiv jednopartijskog sistema i autoritarnosti Titove vladavine, potom protiv Miloševićevog režima, a posle petooktobarskih promena protiv „recidiva” tog režima u koje su svrstali i nacionalno orijentisani DSS i sve one kojima je Kosovo i Metohija bilo preča od EU, a priča o teritorijama bliža od priče o ljudima, građanski mislioci su pre nekoliko godina izgubili tačku oslonca. Odnosno, onog trenutka kada se Srpska napredna stranka, otcepljena od Srpske radikalne stranke, legitimisala kao demokratska i proevropska, čime su „antievropske snage” (p)ostale marginalni činilac na političkoj sceni. Istovremeno, oni koje su protežirali i u koje su polagali nade da će izgraditi bolje društvo, izneverili su. Kako je to sažela najuticajnija zagovornica „belih listića” Srbijanka Turajlić – „DS činjenjem, LDP nečinjenjem”.
Baštinici tradicije Beogradskog kruga intelektualaca, Radomir Konstantinović, Latinka Perović, Vesna Pešić, Filip David, Bogdan Bogdanović i mnogi drugi, koji su se 1992. okupili da pruže „otpor nacionalizmu koji je okupirao većinsku svest Srbije” razišli su se na pitanju kojim putem dalje.
Za Velikića nije bilo dileme, on je u idejama Preokreta prepoznao priču koja je njemu bila bliska, bilo da je reč o Kosovu ili o Evropi.
„Oni koji su dobili vlast rade mnogo toga što je bilo upravo na ’meniju’ u Preokretu. Gde bi Srbija bila da su oni koji danas upravljaju bili tamo gde su navodno danas?”, pita Velikić.
On, međutim, ima razumevanja za to što su mnogi od njegovih „saboraca” posustali. Vremena su se, kaže, promenila, a stranke su postale biroi za zapošljavanje.
„Prvi zanos s kraja osamdesetih je prošao, ljudi od integriteta su se povukli jer da biste učestvovali u javnom životu morate da prihvatite neka ’estradna’ pravila koja su došla u međuvremenu. Sve se definiše iz onog što nije, kao kada bi se vrednost Dostojevskog određivali na osnovu uspelosti pejzaža, a kod Dostojevskog nema pejzaža. Ljudi koji imaju nekakve vertikale, koji se nečim ozbiljno bave, neće tek tako da dođu u stranku”, priča Velikić.
Poznati književnik sebe smatra dovoljno politički angažovanim time što pored svoje književnosti već punih dvadeset godina kroz kolumne izražava svoje stavove o aktuelnim društvenim i političkim temama. Kako ističe, nikada nije bio ničiji kadar, pa ni kada je bio ambasador Srbije i Crne Gore u Austriji.
„Tada sam mogao da ’pokrivam’ ono što se zove državna politika. Nikada ne bih govorio ono što ne mislim i zalagao se za ono za šta nisam”, podvlači Velikić.
Faktor poslušnosti, veoma bitan u hijerarhijskoj organizaciji političkih stranaka, neminovno se sudara sa faktorom ličnog integriteta na koji veoma polažu oni koji se s punim pravom mogu nazvati intelektualcima. Vesna Pešić, koja sama kaže da je pripadala i svetu politike i intelektualnim krugovima, „priznaje” da nikada nije bila disciplinovana.
„Nisam htela da glasam za Zakon o informisanju ni za sudsku reformu, zato što ja imam svoju čast i svoj moral i neću da glasam za takve zakone. Nikada nisam htela da budem ničija poslušnica i da radim nešto protiv svoje savesti, nešto što smatram da nije dobro ne samo za mene, nego za celo društvo”, kaže Pešićeva, navodeći da je glavni zadatak intelektualca da „drži tzv. najviši univerzalni nivo – onaj koji nikoga ne isključuje”.
Iako baš nema mnogo razumevanja za pokušaje političara da privuku intelektualce u svoje redove („Hoćeš sada nešto novo da stvaraš a da svi vi ostanete isti – a intelektualci da vam prave masku”), ona nije ni od onih „čistunaca”, koji se, tražeći valjda nekakav alibi za sopstvenu pasivnost ili uznoseći sebe iznad „trivijalnosti”, aktuelnom političkom scenom zgražavaju, užasavaju, sablažnjavaju…
Jedna od ikona „druge Srbije” kaže: „Živela sam pod Titom, pod Miloševićem, ja pripadam ovom društvu i nikada ne govorim baš tako. Šta imam da se nešto specijalno gadim, ili da padam sada u nesvest zbog nečega – a šta je to ranije bilo toliko odlično, pa da se sada nešto strašno razočaravamo.”
Biljana Baković - Jelena Cerovina
objavljeno: 08.10.2013.
