Izvor: Večernje novosti, 12.Apr.2014, 23:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dragojević: Živimo u bratstvu i jedinstvu robova

NIKO nas ništa nije učio šta da radimo i kako da se snađemo kad nam je pala "atomska bomba" liberalnog kapitalizma i divljačke, nehumane tranzicije, pa smo svi ostali na nogama i pretežno izginuli. Nečasno i nedostojanstveno. Bez svoje krivice. Kad sam služio vojsku, u vreme "pokojne" JNA, postojala je bizarna komanda "atomski zdesna" tokom pešadijske obuke, koja je značila da skočiš na stranu suprotnu od one na koju je pala zamišljena atomska bomba. Ako se baciš na pravu stranu, preživiš. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Mi se, očigledno, nismo bacili na pravu stranu - kaže za „Novosti“ reditelj Srđan Dragojević, čiji novi film "Atomski zdesna", nakon velikog uspeha na premijerama u Srbiji i Crnoj Gori, počinje da se prikazuje u regionu. * Da li ta priča o nama danas može da bude "marksistička komedija o divljem kapitalizmu"? - Skeptik sam po pitanju da je komedija. Ali jeste groteskno ogledalo naše stvarnosti, i, u suštini, gorka priča o prevari. Ima u filmu mnogo smešnih stvari koje ilustruju apsurdno vreme u kojem živimo. A, nakon svega, tužan je to film. Humor u njemu stoji poput kontrapunkta da jače izrazi krik tuge protiv vremena i okolnosti nedostojnih čoveka u koje su nas uterali. * U vašem filmu "okupljena" je cela bivša Jugoslavija - Slovenci, Srbi, Hrvati, Bosanci, Crnogorci, Bosanci, Makedonci, Romi... - Apsurd je da mi tek sada živimo u pravom "bratstvu i jedinstvu" - bratstvu robova, jedinstvu bede i siromaštva. Takvu regresiju čovečanstvo u svojoj istoriji ne pamti, osim možda onu od nekoliko dugih vekova nakon pada Rimskog carstva. Iz socijalizma survali smo se ponovo u robovlasničko društvo, s tom razlikom da je nekada gospodar bar imao obavezu da svoje robove hrani, poji, odeva i obezbedi im krov nad glavom. Danas, ni to. Eventualno, obezbedi im televizor. * Šta je danas ipak najstrašnije u ovim našim malim državama u koje je stigao kapitalizam ili, kako kažete, robovlasništvo? - Ta podeljenost, to izazivanje novih međunacionalnih i verskih animoziteta, svako malo, čim u prvi plan izađu problemi bede, nezaposlenosti i besperspektivnosti. Uspevalo je dvadeset godina, ali je zaista nemoguće da možete varati sve ljude sve vreme. Mi se, u kulturi, uporno protiv toga borimo već veoma dugo. Sećate se da su "Lepa sela" bila prvi film koji je otišao van granica Srbije, u region. Drugi nisu smeli, ali su Slovenci prikazali film. Zatim su "Rane", dve godine kasnije, 1998, dobile šansu u BiH i Hrvatskoj. Istina, titlovane i preimenovane u "Ozljede", da bi "Parada" sa 172.000 gledalaca postala drugi po gledanosti film u hrvatskoj kinematografiji. Dug je to put bio, dugotrajno osvajanje slobode, prava na rad, prava da publika oko nas vidi film, bez obzira na to da li su autori Srbi i pravoslavci.CVETNA KONFEDERACIJA * DA li je moguće opet okupiti ovaj prostor, osim u filmu? - Verujem u teoriju o "multiuniverzumima", koja novim otkrićima iz kvantne fizike dobija i izvesna potkrepljenja, a doskoro je bila u domenu naučne fantastike. Dakle, da postoji bezbroj univerzuma koji su slični našem, u velikoj i maloj meri, ali i potpuno različiti, u odnosu na to kako su se kroz istoriju svakog od njih razvijali procesi, počevši od nekih ključnih, čvorišnih tačaka. Verujem da postoji univerzum u kome je krajem četrdesetih godina formirana Balkanska konfederacija, savez deset zemalja Balkana, država od preko 80 miliona ljudi. I da takvoj zajednici ne treba ni Evropa ni Evroazijska federacija. Pre nekoliko godina imao sam neverovatno živ san u kome se kolima vozim do granice koja u ogromnom luku ima stilizovana stabla vinove loze. Ta stabla spajaju se u sredinu u kojoj je natpis Njelcome to Flonjer Confederation - Dobro došli u cvetnu konfederaciju. Moguće da, ponekad, snovi omogućavaju da se zaviri u neki od miliona postojećih univerzuma koji žive paralelno sa nama. * U čemu je glavni "patent" ove naše balkanske verzije kapitalizma? - Ne bih da budem nepristojan ako ne moram. Važnije od ovog našeg dijaloga jeste da sa onima koji su se dobro "snašli" u balkanskoj verziji kapitalizma "intimnije" treba da se upoznaju organi gonjenja i pravosuđe. * U nadrealnoj borbi za novac u kojoj se ne biraju sredstva, gde je danas radnička klasa na Balkanu? - Ponižena i obespravljena. Pogledajte samo ovaj grozomoran slučaj sa komunalnom radnicom iz Niša koju su izbacili iz poslovnice banke, čiji je najveći greh bio što je u banku ušla da se raspita o otvaranju računa u - radnom odelu?! Ako svi građani koji račune imaju u toj banci odluče da odu na drugo mesto, poverovaću da moć solidarnosti i građanski prkos i dalje živi među nama! * Da li je kapitalizam samo ovde eliminisao iz trke najdarovitije ljude građanskog, urbanog vaspitanja? - To da, samo ovde. Kod nas kapitalizam ima svoje specifičnosti. U razvijenom kapitalizmu i talenat i kreativnost su, nažalost, roba, ali vredna roba. Kod nas za ovu robu nema potražnje. Pošto se ovde razvila simbioza tankog sloja tajkuna, sociopata i mediokritetske političke elite. Svima je njima kreativnost i talenat nepotrebni višak. Evo nekoliko primera koji mi prvi padaju na pamet, iz ličnog iskustva. Pozvali su me da režiram otvaranje Univerzijade, napisao sam scenario, napravili smo kalkulaciju, da bi me onda telefonom pozvao jedan ministar, poznat po glasu "Patka Dače". Veli, ne može tako, sve mora na tender. Ja mu se, "pojačanim obraćanjem", zahvalim jer znam kako lepo rade njihovi "demokratski tenderi". Na istom tom tenderu, pored talentovanih reditelja kao što su Gorčin Stojanović i Stefan Arsenijević, pobede anonimusi, vezani za kompaniju jednog od dva medijska tajkuna. Za cenu sedam puta veću od one koju sam ja ponudio. * Glavni junak filma "Atomski zdesna" je pripadnik vaše generacije, koji u sebi još ima zrno dobrote i morala. On je predstavnik onog našeg građanskog miljea koji je ponešto gubio u svim istorijskim događajima, političkim sistemima i "transakcijama"? - Mladen je kompleksan karakter, i ono što ga definitivno razlikuje od nekih drugih likova u filmu je to što nije sociopata. Sociopatija i psihopatija su poremećaji ličnosti koji podrazumevaju da ne osećate grižu savesti. On nije takav čovek. Ali, ono što sam takođe hteo da "protnem" u celoj priči jeste da su uspešni u ovoj tranziciji, koji su se obogatili, oni ljudi među nama koji su sekli mačkama repove, koji su uvek maltretirali slabije od sebe. Oni čine pet odsto populacije u svakom društvu. Neki od njih nemaju apsolutno nikakvu grižu savesti, ili su pretežno lišeni griže savesti. Zanimljivo je da je tih pet odsto ljudi u svakom ratu pretežno ona grupa koja pravi ratne zločine, a u tranziciji ili ide putem kriminala, i to veoma uspešno, ili putem velikog biznisa. To su "biznismeni" koji mogu da privatizuju firmu i da otpuste stotine radnika bez ikakve griže savesti, da unište život i budućnost hiljada svojih sugrađana, a da ne trepnu. Oni su pobednici u ovom našem društvu, za razliku od nas ostalih devedeset pet odsto. Mnoge stvari oko nas su užasno crne, ali ne mislim da je sve baš tako crno, verujem da nam je negde još stalo jednima za druge, i da pet odsto sociopata ne može potpuno da uništi našu i budućnost naše dece. * Kao neko ko se izjašnjava kao levičar, u čemu vidite naš bolji futur? - U edukaciji, odluci države da ponovo favorizuje neke osnovne ljudske vrednosti i osobine. Da je ova ista solidarnost važna. Da smo patriote kada podignemo sa zemlje bačen papir i plastičnu flašu. Da smo patriote kada u vožnji propustimo kola koja se uključuju pored nas. Da je patriotizam baš to - poštovati svoju zemlju i svoje sunarodnike, za početak. Dokazati primerom da se rad i poštenje isplati. Da 30.000 službenih automobila treba da idu dođavola. Snaga promene mora da počiva na ličnom primeru, verujem samo u ličnu odgovornost, i zajedničko delovanje. Oni koji mogu više, treba da učine više. Oni koji mogu manje, koliko mogu. Ali svi zajedno. Nema bolje budućnosti bez toga. DVE ZEMLjE U DRŽAVI * KAKO naš kapitalizam i tržište funkcionišu u sektoru kulture? - To je "tržište" koje ne funkcioniše ni po jednom pravilu poznatom iskustvima ljudskog roda, a evo primera. Vraćam se na medijskog i reklamnog tajkuna. Dogovorimo se za prošli film, "Paradu", za saradnju sa tradicionalnim sponzorom, javnim preduzećem za telekomunikacije. Sponzorstvo skromno, počiva na besplatnim telefonima i impulsima za ekipu tokom snimanja. Sutradan, odbijanje. Zašto? Tajkun zabranio. Hej, medijski tajkun kontroliše marketing javnog preduzeća i odlučuje kome, osim njemu, idu budžeti za marketing! Slušajući nedavno emisiju u kojoj sportski "moguli" pričaju ko je više miliona evra dobio od države i javnih preduzeća, zaista se osetim pomalo glupo. Kada mi dobijemo sponzorstvo, pretežno u telefonima, benzinu ili kostimima za glumce, u vrednosti od 10.000 evra, skačemo od radosti! Kao da živimo u sasvim različitim zemljama, oni u nekim bogatim, a mi najsiromašnijim. A neće biti da oni na utakmicama imaju više gledalaca nego mi sa filmovima u bioskopima i višegodišnjim prikazivanjima na televizijama.

Nastavak na Večernje novosti...