Izvor: Večernje novosti, 19.Sep.2014, 17:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dr Predrag Simić: Evropa više nije ista
PRIBLIŽAVANjE datuma održavanja referenduma o nezavisnosti Škotske poprilično je podiglo temperaturu i u Ujedinjenom Kraljevstvu i u ostatku Evrope. Uprkos britanski smirenoj atmosferi u kojoj je protekla kampanja nacionalista i unionista, ulog je veliki i, bez obzira na ishod referenduma, čini se da posle njega ni u Britaniji ni u Evropi mnogo toga neće biti isto.Po prvi put posle Hladnog rata, referendum o nezavisnosti ne održava se u nekoj politički i ekonomski opustošenoj postkomunističkoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << zemlji na evropskoj periferiji, nego u samom srcu Evrope. Tačnije rečeno, u zemlji koja je bila i ostala kolevka Velike povelje o slobodama, parlamentarizma i demokratije, odnosno, jedan od stubova Evrope.Iako ishod referenduma izgleda izvesno, on ipak otvara pitanja koja će uticati na budućnost evropskog projekta. Jedno od njih su posledice ne samo na perifernim područjima kontinenta, Balkanu, na primer, nego i po koheziju i buduću ulogu EU.Ukoliko je referendum o nezavisnosti danas realnost u Britaniji zbog čega sutra ne bi bio moguć u Španiji, Belgiji, Italiji i drugim evropskim i vanevropskim državama? Motivi zagovornika škotske nezavisnosti nisu samo istorija i politika identiteta, nego i činjenica da bi odvajanjem od Britanije nafta i gas u Severnom moru pripali Škotskoj i omogućili da njenih 5,5 miliona stanovnika brzo dostigne standard jedne Norveške. Želja bogatog severa da se oslobodi tereta siromašnog juga bila je jedan od razloga zbog kojih su Slovenci i Hrvati otišli iz Jugoslavije i zbog kojih Katalonci i Baski danas žele da odu iz Španije, Flamanci iz Belgije, Milanezi i Venecijanci iz Italije, pa čak i sami Britanci iz Evropske unije.Time se dovodi u pitanje i načelo solidarnosti na kojoj počiva evropska integracija. Čak i u zemljama kojima ne preti separatizam, kriza evrozone oživela je ideje o „Evropi koncentričnih krugova“ ili „Evropi u više brzina“ koje dovode u pitanje politiku kohezije čija je svrha da solidarnom raspodelom bogatstva smanji razlike između bogatih i siromašnih.Za mnoge Evropljane na jugu i istoku kontinenta ona je do sada bila jedan od glavnih motiva za priključenje Uniji i jedan od glavnih instrumenata njene spoljne politike prema zemljama u okruženju. Nije li to i danas glavni razlog zbog koga se države tzv. Zapadnog Balkana povinuju naizgled beskrajnim uslovljavanjima Brisela?Ukoliko bi politika solidarnosti EU bila napuštena, ona bi se pretvorila samo u geopolitički projekt ili vojnopolitički blok što se dobro može videti u njenoj politici u ukrajinskoj krizi. NATO, uostalom, bolje odgovara toj svrsi nego EU.Drugi važan stub evropskog projekta je ideja o ljudskim pravima i slobodama, demokratski uređenim društvima i snažnim i legitimnim institucijama, odnosno, o Evropi kao „civilnoj supersili“ koja je imuna na politički ekstremizam, nacionalizam i separatizam.U takvoj Evropi Srbija i ostale postjugoslovenske države, i ne samo one, vide pribežište od centrifugalnih sila koje su razbile SFRJ i koje i danas ugrožavaju njihov opstanak. Raspad država i građanski ratovi posle 1989. bili su mogući na Balkanu i na prostorima bivšeg SSSR ali ne i unutar EU i NATO. Ukoliko bi se nešto slično dogodilo u nekoj od članica EU, posledice bi mogle biti veće od svega što je do sada viđeno na postjugoslovenskom i postsovjetskom prostoru.Zbog toga ni Britanci ni drugi posle škotskog referenduma više neće moći da u sličnim situacijama nezainteresovano slegnu ramenima tvrdeći da „države dolaze i odlaze“ i da raspad jedne evropske države ne ugrožava same temelje na kojima počivaju današnja Evropa i savremeni međunarodni poredak.
Nastavak na Večernje novosti...
