Izvor: Politika, 08.Jul.2014, 12:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li je premijer najnapadanija ličnost
Branko Radun: Ti napadi, koji nisu svi organizovani, govore da je prošao Vučićev „medeni mesec” sa centrima moći u zemlji i inostranstvu.– Đorđe Vuković: Vučićeva tvrdnja da je najnapadaniji ima preventivnu političku ili populističku logiku – upravo da bi izbegao kritike
Nije poznato kako je reagovao već pomalo zaboravljeni doskorašnji lider Demokratske stranke Dragan Đilas ako je čuo izjavu premijera Aleksandra Vučića da je „najverovatnije najnapadanija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ličnost u čitavoj Srbiji”, ali moglo bi se pretpostaviti da se setio više od 200 „svojih” naslovnica u tabloidima za godinu i po dana. Upravo je njegov slučaj primer, po rečima Đorđa Vukovića iz Cesida, kako izgleda orkestrirana medijska paljba po jednoj osobi. A Vučić je daleko od toga, smatra Vuković, koji misli da je sa stanovišta pozicije koju zauzima premijer „vrlo slabo napadan”.
Predsednik Vlade Srbije je minulog vikenda kazao da političari moraju podneti da budu kritikovani, dodajući da je on najverovatnije najnapadanija ličnost u čitavoj Srbiji i da sa tim može živeti, ali da je problem ako se šire laži o njemu i da kada OEBS preuzme takve laži da na to mora javno da reaguje. Početkom prošlog meseca, iz istog razloga, za njega se žestoko založio njegov ministar i koalicioni partner Aleksandar Vulin, zatraživši od OEBS-a, predstavnika velikih sila i strukovnih udruženja da zaustave kampanju protiv, kako je naveo, građanina Aleksandra Vučića i njegove porodice i ocenivši da je u Srbiji najopasnija stvar biti „član Vučićeve porodice ili prijatelj”. Vulin je u pisanoj izjavi ocenio da u Srbiji ima medijske i svake druge slobode za sve osim za Aleksandra Vučića i njegovu porodicu.
I političkom analitičaru Branku Radunu taj slučaj sa OEBS-om, koji ustvrdi da postoji cenzura i gušenje medijskih sloboda u Srbiji, a onda se tome pridruži gomila ljudi iz političkog i intelektualnog života, deluje kao kampanja. Ta stvar sa napadima na Vučića je, inače, kako kaže, prilično kompleksna – ne može se reći da su sve organizovani napadi, da je sve kampanja, ali se ne može reći ni da je sve spontano. Ali njemu to ipak govori da je pre nekoliko meseci zaista prošao Vučićev „medeni mesec” – ne sa medijima, kako to inače izgleda, nego sa nekim interesnim grupama i centrima moći u zemlji i inostranstvu.
„Očigledno da su ga neke interesne grupe doživele kao pretnju. To i sam Vučić pominje – tajkuni, stranci... Očigledno nekome u međunarodnoj zajednici ne odgovara da je on toliko popularan i da u toj meri dominira političkim životom. Nekima opet ne odgovara što održava solidne odnose sa Rusijom i što Srbija nije osudila Rusiju za ono što se dešava u Ukrajini. Razlozi za napade su različiti”, ukazuje Radun i dodaje da je problem što se kod nas mešaju dve stvari: kritika vlasti i diskvalifikovanje nosilaca javnih funkcija (lični napadi, etiketiranje).
Na ovom mestu valja podsetiti da je Vučić u prethodnoj izbornoj kampanji bio verovatno najnenapadanija ličnost. Analitičari su bili prilično saglasni u oceni da je to otuda što su se gotovo sve stranke nadmetale za najbolju „udavaču”, to jest, kako se u vreme kampanje spekulisalo, Vučić je raznima obećavao postizborne koalicije i ministarska mesta. Zlobnici tvrde da, na primer, Boris Tadić još nije izgubio nadu da će biti „Dačić umesto Dačića”, pa stoga, navodno, kritiku usmerava upravo na ovog člana vladajuće koalicije. Tadić takve insinuacije, naravno, demantuje.
Verovatno najteža kvalifikacija na račun Vučića tokom kampanje i pre nje, stigla je od Dragana Đilasa, kome je u početku Vučić bio jedina svetla tačka vlade Ivice Dačića, da bi zatim postao ni manje ni više nego – diktator. Đilasovi protivnici kažu da takav zaokret počinje onda kada je postalo jasno da mu nema spasa na mestu gradonačelnika Beograda, ali to što je govorio tada najistaknutiji čovek opozicije Vučiću svakako nije naudilo, pokazuje rezultat izbora od 16. marta.
Ni sada, po mišljenju Raduna, opozicija ne može da se nametne u kritikama Vučića, nije dovoljno snažna i jedinstvena za to. U kritikama prednjače, ocenjuje Radun, neki mediji, javne ličnosti, razne grupe preko društvenih mreža, portali, sajtovi... Ti napadi dolazi sa različitih strana, sa različitih ideoloških pozicija. Predstavnici tzv. moderne Srbije ga kritikuju za autoritarnost, za uvođenje diktature i slično, a iz nekih „patriotskih krugova” stižu optužbe da zanemaruje nacionalne interese, da je Briselski sporazum štetan, da je zanemario i pustio niz vodu Kosovo...
Takve kritike na račun premijera, kako kaže, nisu neuobičajene na ovim prostorima, ali nisu ni redovna praksa, pa podseća na sličnu „negativnu energiju” ispoljenu prema Đinđiću, kasnije i prema Koštunici, a koje je, opet, Boris Tadić godinama bio pošteđen.
Đorđe Vuković, međutim, ukazuje da je očekivano da budeš najnapadanija ličnost kad si predsednik vlade, čak i u drugim zemljama, a kamoli u Srbiji, gde svi očekuju od vlade da sve završi. I u tome Vuković ne vidi ništa sporno. Misli čak da je prema Vučiću vrlo slab odijum u javnom mnjenju, ili da je vrlo malo kritičkih, a kamoli negativnih tekstova i priča o njemu.
„Čak i oni koji imaju kritički odnos prema postojećoj vlasti to čine tako što izbegavaju njega da kritikuju. Oni kritikuju, recimo, loše stanje u pojedinim sektorima pa se osvrnu na neke druge pojedince, bilo iz njegove stranke bilo iz drugih stranaka koje čine vladu. Ali ne direktno na njega, između ostalog i zato što on ima vrlo visok rejting u javnom mnjenju i to izbegavaju. Mislim da ova tvrdnja da je najnapadaniji ima preventivnu političku ili populističku logiku – upravo da bi izbegao kritike”, smatra Vuković.
On se slaže da je ipak nešto drugačije nego u periodu do poslednjih izbora, kada je, kako podseća, prema izveštajima BIRODI ili BIRN, postojala samo „medijska scena SNS-a”, to jest disbalans u korist naprednjaka i Vučića je bio takav da je to bilo daleko od ozbiljnog demokratskog procesa.
„Mi sad govorimo o tome da postoje pojedini kritički tekstovi o njemu, ali ne vidim da je on najnapadanija ličnost. U suštini, period vlade u kome on predstavlja dominantnu političku figuru traje skoro dve godine i posle nekog perioda on bi trebalo da da odgovore na neka pitanja u odnosu na to šta je obećavao i šta je ispunio. Recimo, šta bi sa obećanjima o reformi, o promenama, o (ne)zaduživanju... Nama je proces zaduživanja manje-više identičan onom za vreme Mirka Cvetkovića. To su neke stvari na koje bi trebalo da odgovori. Mislim da tu ima puno prostora za ozbiljnu kritiku, za ozbiljnu argumentaciju, a samim tim što toga nema u javnom mnjenju ili se vrlo retko pominje je u stvari dokaz da je on vrlo daleko od toga da je najnapadanija ličnost”, ističe Vuković.
------------------------------------------
Niko nije dominantna tema
Prema mišljenju Đorđa Vukovića, jedno vreme je Dragan Đilas bio najnapadanija ličnost, ali sada imamo jedan ekvilibrijum, to jest niko nije dominantna meta – ima napada usmerenih i na Bojana Pajtića i Vučića, Ivicu Dačića, Zorana Živkovića, ali ne možemo da kažemo da su to orkestrirani napadi kao što su jedno vreme bili vezani za Đilasa. Zapravo, dodaje Vuković, čekamo da se pojavi nešto politički interesantno, da se rasplamsala neka politička borba: „Prosto postoji takvo stanje stvari u kome nemate tako značajnog protivnika da bi trebalo da usmerite oštricu prema njemu.”
B. Baković
objavljeno: 08.07.2014.
