Izvor: Politika, Tanjug, 13.Maj.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li Srbija zaboravlja antifašističku tradiciju
Imali smo vrlo jak antifašistički pokret i bili smo među zemljama čija se zastava vijorila na Nirnberškom procesu i zato nemamo razloga da se nečega stidimo, poručuje Sonja Liht
Srbija nikada nije insistirala na svojoj antifašističkoj prošlosti kao što to čine druge evropske države pa i one koje nemaju mnogo istorijskih argumenata na svojoj strani, smatraju istoričari i predstavnici nevladinih organizacija.
Činjenicu da neke druge države koje su čak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i bile deo sila osovine u toku Drugog svetskog rata danas više govore o antifašizmu od nas, istoričar Predrag Marković objašnjava time što zemlje poput Italije, Nemačke ili Hrvatske imaju problem sa antifašističkom legitimacijom. Hrvatska, kako kaže, mora da ističe antifašizam da bi podvukla svoju razliku u odnosu na NDH-a pošto se ona rutinski izjednačava sa tom tvorevinom i to ne samo u Srbiji.
„Naša država smatra da je dovoljno što ima antifašističku prošlost i da tu nema šta da se više ističe. Činjenica je da su Srbi dali najveći broj antifašističkih boraca u toku Drugog svetskog rata u odnosu na broj stanovnika. To je podatak koji se nedovoljno ističe, a pri tome su partizani u ogromnoj većini bili Srbi”, objašnjava Marković.
I predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht slabo insistiranje Srbije na antifašističkoj tradiciji smatra pogrešnim. „Imali smo vrlo jak antifašistički pokret i bili smo među zemljama čija se zastava vijorila na Nirnberškom procesu. Zato nemamo razloga da se nečega stidimo”, kaže ona i naglašava da je „nova Evropa” upravo izgrađena na rezultatima antifašističke borbe i poraza fašizma u Evropi.
Miljenko Dereta, direktor Građanskih inicijativa, smatra da nije dobro što su u Srbiji antifašizam i komunizam izjednačavani. „Kod nas je pluralizam nastao na apsolutnom antikomunizmu, a pošto je komunizam identifikovan sa antifašizmom onda je glavno bilo dokazati da u ratu nisu pobedili komunisti nego neki drugi pa su onda oni proglašeni nacionalnim herojima, a ne kolaboracionistima poput Milana Nedića, Dimitrija Ljotića ili Draže Mihailovića", kaže Dereta. On ne misli da u Srbiji ne jača fašizam u smislu organizovanih fašističkih grupa već da slabi obračun države sa takvim grupama.
Predrag Marković, međutim, smatra da je problem u tome što su predstavnici jednog dela nevladinog sektora netrpeljivi prema drugačijim pogledima na komunizam i fašizam. „Po njima je neprimerena svaka ideja da postoji još neki antifašizam osim komunističkog i takve stavove oštro napadaju. Zato bi trebalo naći neku formu obeležavanja antifašizma koja ne bi bila samo prvoboračka i komunistička”, kaže on.
Sonja Liht se slaže da se ne mogu identifikovati komunizam i antifašizam, ali naglašava da antifašizam jeste nosilac komunističke matrice. „Antifašizam je naravno i mnogo širi i ne može da se identifikuje sa komunizmom jer ima mnogo antifašista koji nisu bili komunisti, ali je činjenica da su komunisti vodili najozbiljniji antifašistički pokret u ovoj zemlji”, objašnjava ona.
Sonja Liht smatra i da u Srbiji u poslednje vreme ima ozbiljnijih pomaka u naglašavanju značaja antifašizma. Prvi put je, kako kaže, ove godine naglašeno da je 9. maj i Dan pobede i Dan Evrope čime je Evropa pokazala koliko tu tradiciju ugrađuje u svoje vrednosti.
J. Cerovina
[objavljeno: 13/05/2009]
.jpg)
