Izvor: Politika, 07.Sep.2012, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DS – rasadnik partija i lidera
Povodom spekulacija da bi se unutarpartijske tenzije u Demokratskoj stranci mogle završiti raskolom, „Politika” će u narednim danima podsetiti na podele koje su se dešavale u srpskim političkim partijama od početka savremenog višestranačja
Iz okrilja Demokratske stranke izašle su Demokratska stranka Srbije, Liberalno-demokratska partija, Srpska liberalna stranka, Demokratski centar, Narodna demokratska stranka
Demokratska stranka, koja će na današnjoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sednici Glavnog odbora u možda odlučivati i o vanrednim partijskim izborima, nesumnjivo je imala burniji unutrašnji život od svih partija koje su trenutno aktivne na političkoj sceni. U prilog ovoj konstataciji dovoljno je navesti stranke koje su izašle iz okrilja DS-a: Demokratska stranka Srbije, Liberalno-demokratska partija, Srpska liberalna stranka, Demokratski centar, Narodna demokratska stranka.
Demokratska stranka, vršnjak novog, postkomunističkog i postsocijalističkog višestranačkog sistema u Srbiji, postala je poznata po frakcijama i čestim pojavama različitih struja. Od početka suočavala se s problemom unutrašnjih podela i rascepa, ali je uvek ostajala na nogama, najčešće jača od onih koji su odlazili iz nje.
Prva opoziciona stranka je imala i najozbiljnije unutrašnje okršaje za mesto lidera, a ako je tačan bar deo medijskih spekulacija koje se mogu čuti poslednjih nedelja, u toku je i bitka za poziciju četvrtog predsednika demokrata od 1990. godine, kada je osnovana kao naslednica Demokratske stranke Ljube Davidovića i Milana Grola.
U istoriji DS-a posebno je važan 13. decembar 1989. godine kada je grupa od 13 srpskih intelektualaca objavila nameru da osnuje Demokratsku stranku. To su učinili 3. februara sledeće godine kada je za predsednika izabran Dragoljub Mićunović pobedivši protivkandidata Kostu Čavoškog.
U januaru 1991, nezadovoljni politikom stranke, smatrajući da ona treba da bude više nacionalno orijentisana, iz DS-a izlaze njeni osnivači Čavoški i Nikola Milošević. Osnivaju Srpsku liberalnu stranku, koja nikada nije igrala posebno važnu ulogu na političkoj sceni, a formalno je prestala da postoji januara 2010, jer nije uspela da sakupi 10.000 potpisa za preregistraciju.
Pravi raskol u DS-u nastaje juna 1992. godine posle odluke Glavnog odbora stranke da se ne ulazi u opozicioni pokret DEPOS. Nezadovoljni, na čelu sa još jednim osnivačem DS-a, Vojislavom Koštunicom, najpre osnivaju frakciju DS za DEPOS, a onda definitivno odlaze i formiraju DSS.
U to vreme lider DS-a je i dalje Mićunović, koga 1994. smenjuje Zoran Đinđić. Iako nije želeo da ode, optužujući doskora bliskog saradnika Zorana Đinđića da od stranke pokušava da napravi preduzeće, na vanrednoj skupštini 25. januara, Mićunović je podneo ostavku da bi sačuvao jedinstvo stranke. Đinđić je izabran za predsednika DS-a kao jedini kandidat.
Mićunović decembra sledeće godine napušta stranku, a 1996. osniva političku partiju Demokratski centar, privukavši nekolicinu uglednih članova DS-a. Posle izbora 2003. Demokratski centar se priključuje DS-u.
Đinđićevo liderstvo tokom devedesetih godina prošlog veka obeležilo je i postojanje različitih struja i dinamičan unutrašnji život stranke, ali najveći izazov stigao je u godini demokratskih promena. Izazivač je bio tadašnji potpredsednik stranke Slobodan Vuksanović, koji je na izbornoj skupštini u februaru 2000. izgubio sa malom razlikom. Vuksanović je oktobra 2000. izašao iz DS-a i u novembru sledeće godine osnovao Narodnu demokratsku stranku, koja se tri godine kasnije pripojila DSS-u.
Posle ubistva Đinđića 12. marta 2003. vršilac dužnosti predsednika stranke bio je Zoran Živković, koga je na izbornoj skupštini 27. juna 2004. godine pobedio Boris Tadić. Tada se za četiri potpredsednička mesta nadmetalo 10 funkcionera. Borba za rukovodeće pozicije u DS-u bio je zapravo sukob različitih vizija o tome kuda i kako stranka treba da ide posle smrti dugogodišnjeg lidera.
Kao najoštriji oponenti Tadiću i njegovim istomišljenicima izdvojili su se Živković i Čedomir Jovanović, bliski Đinđićevi saradnici. Pošto je ostao bez potpredsedničkog mesta Jovanović je osnovao Liberalno-demokratsku frakciju u stranci, ali ga je u decembru te godine matični novobeogradski odbor DS-a isključio iz članstva, sa obrazloženjem da je narušavao stranačku disciplinu. U novembru 2005. Jovanović je osnovao LDP.
Poraženi predsednički kandidat Zoran Živković se povlači iz aktivnog bavljenja politikom i strankom, postaje „običan” član DS-a, ali već više od godinu dana najavljuje svoj povratak, odnosno borbu za mesto u vrhu stranke i njen „povratak korenima”.
B. Baković
objavljeno: 08.09.2012
