Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 19.Mar.2021, 21:40

DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Pozdrav sa mora

U prošloj epizodi prisetio sam se pohvale čistom vazduhu iz usta gospode koja su vozom prispevala u Farkaždin (“Kakav vi vazduh imate!”), to je bilo uvek od reči do reči isto, iako sam pomenuo samo deda Božu i tetka Lepu, zvučalo je kao “rukoljub gospođi majci” u pozorištu, bilo je u njemu i iskrenosti i izveštačene zavidljivosti, a petnaest ili dvadeset godina docnije umalo ja da izustim to isto, kad me je život, da ne kažem karijera, odveo na Brione: “Kakav vi vazduh ovde >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << imate, ovakvi mirisi ne verujem da postoje igde na svetu. Ima ih naravno na raznim kontinentima, u različitim klimatskim područjima, ali su kud koji mili moji, niko nije sve ove biljke okupio da cvetaju na jednom ostrvu…”

To bih bio izdeklamovao da nas je dočekao ađutant druga Tita, ili njegov sekretar za muzičku kulturu, ali nas zapravo nije dočekao niko: vojna brodica nas je iz Fažane prevezla na rajski otok čiji je mislilo se katastarski vlasnik, a zapravo građanin koji je imao pravo prečeg uživanja, umro nekoliko godina pre toga; ansambl “Lole” je Titu svirao u Skadarliji, u Karađorđevu i na Tari, na Brione smo stoga umarširali kao neko kome drugovi iz Službe veruju, prvi ostrvljanin koga sam ugledao, nakon što sam izbliza razgledao dve pripitomljene srne i dvanaest fazana punih samopouzdanja, bio je službenik na recepciji, pa sam hvalospev miomirisima i jedinstvenoj vegetaciji zadržao za sebe.

Novi, kolektivni domaćini, su nas pitali bismo li voleli da budemo smešteni na “Galebu”, kako da ne, naravno, u dolasku sam već osmotrio brod, učinio mi se manjim nego u žurnalu, kako sam mu prilazio tako mi se činilo da je izgubio dosta od sjaja koji je imao, ili koji smo mu mi u bioskopu “Omladinac” pripisivali; vojnici, gologlavi, pecaju preko ograde koja bi mogla nanovo da se išmirgla i ofarba; smemo da vidimo i kabinu u kojoj je Maršal spavao, i salon u kojem se sedelo i pušilo posle večere: u svemu je bilo luksuza i komfora manje nego što sam mislio, drugo, zar je ovaj školski brod bio dovoljno siguran za tolika putovanja, i zar se mogao odbraniti da je bio napadnut u međunarodnim vodama, usred Sredozemnog mora?

Ispada da je drug Tito pomalo i rizikovao dok su se Farkaždinci švotali miroljubivoj koegzistenciji i pitali jedni druge da li ima života na Mesecu, nema, kako znaš da nema, Englezi bi tamo imali kolonije, Rusi bi širili komunističku propagandu, a Tito bi bio pozvan da ide u posetu.

Sad sam ja na ostrvu gde farkaždinska noga nije kročila, osim ako je nakon kakve osvojene medalje bio pozvan Duško Epifanić, da sa Maršalom, koji je i sam bio odličan strelac, proslavi uspeh našeg saveznog streljaštva. Jedan Titov saputnik sa “Galeba” koji neka ostane anoniman, mada nije, ispričao mi je kako su plovili u afričku zemlju koja neka isto ne bude imenovana, jer se ne sećam više koja je bila, nedavno pre toga otarasila se kolonijalizma, posle večere sedelo se u salonu, Tito je bio zamišljen i dremljiv, razgovaralo se o kolonijalizmu, čulo se da je doneo i nešto dobra tim nerazvijenim državama, izgradio im je, doduše iz sebičnih interesa, pruge, puteve, mostove, koji će stanovništvu ostati sad kad su eksploatatori oterani, Tito se ranije nego inače povukao, sutradan, na svečanoj večeri, drži zdravicu domaćinu i njegovoj sviti: “Neki danas smatraju da je kolonijaljizam vama donio i dosta dobra, da vam je tobože donio kulturu, industrijaljizaciju, puteve. Ništa on vama nije donio! Imperijaljizam zna samo da pljačka, razara i otima tuđu muku i djedovinu, morate se uvjek suprotstavljati takvim tumačenjima i zabludama…”

Probudio sam se na usidrenom “Galebu”, kao dete koje samo sedi na fijakeru u šupi, a karucama fale i ruda i konji, pohitam ka rajskoj bašti – bilje ne miriše ni upola onako opojno kao kad smo stigli; nešto slično mi se desilo u Alžiru kao saučesniku Mediteranskih igara (svirao sam kontru u OKUD “Ivo Lola Ribar”), iz aviona se izlazilo na pistu, kao umalo ne rekoh kod nas u Tivtu, zapahnuo me je ugrejan vetar, koji je kod nas duvao samo na ulazu u robnu kuću, svaki cvet koji sam iz autobusa ugledao bio je duplo obojadisaniji od našeg cveća, plavo plavlje od našeg plavog, žuto žuće od svega žutog što sam u prirodi i u bioskopu video, sutradan, vetar nije onako vruć, je li moguće da je takav samo na pisti, pa moguće je, jer mi je grupna avionska karta jamčila i hlađenje tokom leta, na cveće sam se mic po mic privikao kao na bagremčiće i na bulke, isto je i sa ovim ostrvom po kojem je ime dobio čak i jedan Plenum – adio Brioni, ja sam vaš deda Boža i tetka Lepa!

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...