Izvor: Glas javnosti, 25.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ČEKAJUĆI FAJRONT - DRAGOLJUB PETROVIĆ
Prvi i poslednji put Radovana Karadžića sam uživo video u Banskim dvorima u Banjaluci, 1995. godine, a posle se nismo viđali jer nisam imao problema s migrenom, noćnim polucijama i išijasom. Kolega Nikola i ja smo upali na konferenciju za štampu i krenuli da postavljamo pitanja ko da nam je poslednje, a i bilo je, Radovan je strpljivo odgovarao i negde upola pitao: „Hoće li ovo biti intervju?“ Posle smo otišli u vojni pres-centar gde nam je neki pukovnik s „apisovskim“ žarom u očima >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << pričao da je Radovan izdao „našu stvar“, uopšte, vojska je bila razočarana jer je „Čupo“, kako su tepali Karadžiću, „sve prodao“, mislili su na teritorije koje su tih dana padale jedna za drugom... Sedeli smo te noći u sobi hotela „Bosna“, gde je iz nepoznatih razloga odseo i Radovan, i smišljali šta da radimo ako Mladićeva „Crna ruka“ u gluvo doba zaređa po sobama tražeći Čupu. Malo je falilo da na vrata okačimo natpis: „Čupo nije u ovoj sobi, on je na trećem spratu, a mi smo novinari i trenutno spavamo. Probudite nas samo ako ga nađete i pod uslovom da ima žrtava. Unapred zahvalni... „
Banjaluka je ličila na Sajgon, a hotel „Bosna“ na američku ambasadu u Sajgonu dva sata pred evakuaciju, Milošević je istrajavao u sankcijama na Drini, jerbo nije trpeo one koji su mu rušili imidž „garanta stabilnosti i mira na Balkanu“... Sve u svemu, Radovan mi je ličio na vrlo usamljenog i neshvaćenog čoveka. Trinaest godina kasnije isti utisak stekao sam i o Draganu Davidu Dabiću, guruu alternativne medicine, vlasniku Internet sajta koji izgleda ko da su ga dizajnirala dva studenta mašinstva posle trećeg džointa, podstanaru u novobeogradskim blokovima gde komšije u slobodno vreme prijavljuju sva sumnjiva lica i neobične predmete, osim ako nisu u pitanju optuženi za ratne zločine.
Već zamišljam onu debelu s petog sprata i onu mršavu s drugog što ne skida viklere kako se nalakćene na sušilicu za veš došaptavaju: „Jesi li videla onog s kikom povrh glave što se doselio preko puta Jovanovićevih... Mora da je neki sektaš, da prijavimo mi to, nisu tu čista posla... „ Sutradan već, kad su čule da je Milovanovićki s osmog sprata pomogao da odnese cegere jer je lift po običaju crko u vreme kad se penzionerke vraćaju s pijace, razgovor one debele i one s viklerima dobio je dramatične razmere: „Mora da proverava u kojim stanovima žive stare i bespomoćne žene, đubre jedno sektaško... „ Prekosutra je, naravno, ona s viklerima preskakala po dva stepenika da saopšti onoj s petog sprata strašnu vest: „Sad sam ga videla, pomilovao malog Luku po glavi kad je izlazio iz piljarnice... Sestro slatka, pa ono je matora pedofilčina...“ Nakosutra, ona s viklerima u kineskom šlafroku s dezenom petunija, belih rada i liht roze ruža, dežurala je na klupici ispred zgrade, a ona debela s petog osmatrala okolinu dvogledom koji je njen muž, pokojni zastavnik Petrović, zaboravio da razduži kad je išao u penziju. I tako je to trajalo mesecima - utvrdile su da ima mnogo mlađu pratilju („sram da ga bude one sede kose“), ne izbija iz kafane „Luda kuća“ („u lepo se društvo uhvatio, ko onaj moj pokojni“), nosi naramak knjiga svaki drugi dan („šta li toliko čita, baš mi je sumnjivo“), dok jednog jutra ona s viklerima tokom punjenja paprika nije uključila televizor i ugledala Rasima LJajića. Koji je u rukama držao sliku onog „sektaša“ što se uselio preko puta Jovanovićevih. Taman je zauzela niski start za trk na peti sprat da bi javila onoj da su njihove sumnje bile pravno valjane, kad je ona debela počela da lupa na vrata i podvriskuje. „Znaš ko je ono bio, Radovan... Naš Radovan! „ Skaj Vikler komšinica je samo uzdahnula. „Uh dobro je, a mi mislili neki opasan tip“.
Tako je to kad si ceo život neshvaćen, a jedino ti mrski Hag može pomoći da budeš shvaćen.
Petrovicu samo nastavi tako!
Sad si brate zabavan i takav treba da ostanes.
Cim pocnes sebe da shvatas suvise ozbiljno - dosadan si, obican pa cak i patetican.
Dobro si me zasmejao ovog puta!
odlican 5
