Izvor: Politika, 31.Dec.2012, 13:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bujošević: Godina Vučićevog ispita
U godini u kojoj je mogao da bude najveći politički gubitnik, Aleksandar Vučić je postao najveći politički dobitnik. Tom činjenicom on će morati da meri svaku svoju odluku od prvog januara 2013. godine i ocenjuje svako ispitivanje javnog mnjenja koje ga apsolutno izdvaja kao političara od najvećeg poverenja u Srbiji u ovom trenutku.
Zbog rastuće popularnosti Vučića još od septembra opsedaju pitanjem kada će na izbore. To pitanje dobija na snazi sa svakim novim istraživanjem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naročito kada se poveruje da bi naprednjaci sami mogli da naprave vladu.
Od tog pitanja i Ivicu Dačića i Mlađana Dinkića i Dragana Đilasa može da oblije hladan znoj.
Dačiću je uspelo nemoguće. Sada kada „Vučić hapsi” niko ne pita, a zašto to ministar policije nije radio u prethodne četiri godine. Možda se taj nerad ne vidi zato što lider socijalista deluje običnom svetu kao „jedan od nas”, što u njemu vide „čvrstu ruku” i konačno zato što je počeo da rešava kosovski problem. Iako za sada nije uradio ništa više od Borka Stefanovića, mediji ga ne optužuju da je predao Kosovo Albancima iako se rukovao sa Hašimom Tačijem.
Dačić, Dinkić i Đilas
I Dačić je, baš kao i Vučić, u 2012. mogao da nauči lekciju da se u trenu stvari izmene. Šef socijalista bio je najmoćniji dok su ga molili da napravi vladu čiji je sada prvi čovek, ali sada ta vlada deluje kao klopka za njega. Morao je da pristane na razgovore sa Tačijem, jer šta bi inače drugo radio pored Vučića koji se pretvorio u naprednjački mač protiv korupcije.
Šta bi bila Dačićeva tema za moguće izbore? U prošlim je on bio vatreni nacionalista koji ne beži od ponovnog sukoba sa Albancima. Tu priču teško da bi mogao da ponovi pošto je stavio pečat na zajedničke prelaze na Jarinju. Borba protiv korupcije nije njegovih ruku delo. Da bude evroentuzijasta delovaće neubedljivije od Vučića. A i naprednjaci mogli da se sete „kofera”, mada sam siguran da bi našli nešto mnogo zapaljivije od toga.
To, međutim, nije problem samo Dačića. Ako bi izbori bili ove godine oni ne bi prošli bez kriminalizacije Dačića, Dinkića, Đilasa i ostalih. Publika će lako poverovati u nečistu savest i prljave ruke skoro svakog političara, osim Vučića koji se prvi setio da iskoristi žeđ prosečnog građanina za pravdom koja se poistovećuje sa kažnjavanjem svakoga ko se bogatio dok je većina siromašila.
Dakle, u mogućim izborima ponovo bi izvuklo onu robijašku košulju sa Dinkićevim imenom koju je nekada Vučić pokazivao u skupštini. Dodatni Dinkićev problem je što je on jedini zaduženi za ekonomiju. U javnosti je uverenje da su sve pare Srbije u njegovim rukama, a već ga bije glas da je „Vučić više uhapsio, nego što je Dinkić zaposlio”, i što su neki ljudi iz stranaka koje su se utopile u URS već u pritvoru. Nije bez značaja i što će u Dinkićev regionalizam teško poverovati predsednici opština koje je ministar finansija ostavio bez značajnih prihoda jednim potezom na početku svog mandata.
Đilasa je već snašlo pritvaranje njegovih partijskih drugova i svakodnevno provlačenje kroz blato tabloida. Možda zato on još nije zaustavio odlazak glasača demokrata u neopredeljene, odnosno one koji ne bi izašli na izbore, a možda je to posledica činjenice da još nije pokazao da je prava opozicija. Na primer, da povodom platforme koju je napisao Tomislav Nikolić kaže da nas predsednik svađa sa svetom, potpuno zaustavlja put u Evropu, vodi u izolaciju koju smo doživeli devedesetih... makar sve to i ne bilo tačno. Ali, opozicionar govori tako. Pa zar naprednjaci nisu govorili da sve što radi „tamo neki Borko” jeste izdaja, a sada kada oni rade i više od onoga što je Borko učinio, to je u interesu naroda i države.
Za i protiv države
Dakle problem Đilasa je što još nije uverio glasače da ume da priča uzbudljive političke priče. Najuzbudljivija bi bila da ga smene. Međutim, poznato je iz političke istorije da je De Gol rekao da mu na pamet ne pada da hapsi Sartra ma šta ovaj uradio. To će reći da je na Vučiću da odluči da li će smenjivanjem beogradskog gradonačelnika, kome je Dinkić već skresao fondove, pretvoriti u opozicionog heroja i dati mu dobru političku priču.
Da li Vučić treba da prihvati sugestiju tabloida i da odmah ili „čim prije” raspiše izbore? Ponavljam, Vučić zna šta su istraživanja javnosti, zna šta znači kada je opredeljena samo trećina birača i zna kako se razlika od 15 odsto između naprednjaka i demokrata svela na izbornih dva odsto.
Vučić se na izvestan način našao u poziciji – sam protiv svih. Zato što su u zemlji Srbiji svi upleteni u klupko korupcije i neki njegovi moraju da budu protiv njega, a naročito svi koji nisu njegovi. Na izborima, makar i ne dobio većinu koja mu omogućava da njegova stranka sama napravi vladu, on će sebe i svoju poziciju znatno da ojača i u odnosu na stranačke kolege i u odnosu na predsednika Nikolića i u odnosu na buduće koalicione partnere. Svakako bi naprednjake učinio strankom broj jedan u Srbiji. Postao bi i mnogo širi i slobodniji zamah njegovog atikorupcijskog mača, kojim bi on mogao da nadomesti mogućnost da neki junak-sudija kaže da nema dovoljno dokaza da je neko od osumnjičenih i pritvorenih – kriv. Vladajuća koalicija bi bila stabilnija ma ko u njoj bio pored naprednjaka. Konačno, Srbija bi verovatno jasnije rekla ko joj je strateški partner, a nema razloga da se ne kladim da bi to bila Nemačka.
Nemoguće je sada izračunati koliko bi pobeda naprednjaka u koju trenutno niko ne sumnja marginalizovala demokrate ili socijaliste, što bi takođe trebalo da bude razlog da koordinator bezbednosnih službi raspiše izbore. Za Vučića bi idealno bilo da izbori svedu DS i SPS na procenat koji omogućava da samo jednog od njih učini dovoljnim za koaliciju.
Iskustvo Zorana Živkovića takođe savetuje Vučića da ide na izbore. Ako se ne sećate, Živkovića su Čedomir Jovanović i Dušan Mihajlović savetovali da odmah po okončanju „sablje” ide na izbore. „Da je išao na izbore možda bi imao i 70 odsto poslanika u skupštini”, rekao mi je jednom Tomislav Nikolić. Živković nije hteo izbore. Rezultat je poznat.
A šta Vučić gubi izlazeći na izbore koje dobija. Tomislav Nikolić kaže da gubi korak u evrointegracijama, a Jorgovanka Tabaković da izbori povećavaju inflaciju. Ove dve izjave možda govore da bi Vučićev izlazak na izbore izazvao i podele unutar SNS-a, mada bi po logici partijskog života ogromna većina bila na dobitničkoj strani kojoj pripada budućnost. Ipak, podela u SNS-u, ma koliko mala bila, jeste u ovom knjigovodstvu „za i protiv izbora” u rubrici „gubici”.
Ozbiljnija je stvar o kojoj govori Tabakovićeva, dakle ekonomija: standard, cene, zaposlenost... Može Vučić u kampanji za moguće izbore da kaže da Dinkić nije zapošljavao, ama posle izbora će on biti kriv što nema novih radnih mesta, a naročito će biti kriv kada običan čovek shvati da je njegovo srce puno što je neki tajkun osuđen na „iks godina” robije ali da su njegove ruke i dalje besposlene, džepovi prazni, samopoštovanje davno zaboravljeno osećanje, a depresija svakodnevica.
Ne znam šta će Vučić uraditi „glede i unatoč” izbora. Ali znam šta bih voleo da radi dok razmišlja o njima. Prvo, da se seti da je većina tražila od Pitije savete zato što nije imala hrabrosti da bi videla da na ulasku u Delfijsko proročište piše „Upoznaj sebe”, što će reći da se krivica za sve što radimo pre svega nalazi u nama. Drugo, da se liši usluga svoje dve medijske pesnice, neka se one bave silikonima manje ili više poznatih estradnih zvezda. Treće da uradi sve da učvrsti i policiju i tužilaštvo i sud tako da rade ni po babu ni po stričevima ko god da bude gospodar Srbije. Četvrto da u Srbiji ne bude gospodara.
Dakle, jedino što se usuđujem da prognoziram jeste da će 2013. biti godina u kojoj će Vučić doneti odluku. I da ponovim ono s početka teksta, nevidljiva je linija koja spaja i razdvaja gubitnika od dobitnika.
Dragan Bujošević
objavljeno: 01.01.2013.
