Izvor: S media, 01.Sep.2009, 11:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brokeri nude osamsto evra za paket besplatnih akcija
Budući akcionari bi trebalo da imaju u vidu činjenicu da će posedovati vlasničke papire elitnih srpskih kompanija i da ne bi trebalo žuriti s njihovom prodajom
Dok oko četiri miliona građana očekuje da im državni Deda Mraz donese akcije preduzeća u kojima je država jedini ili dominantni vlasnik, u vrednosti od 1.000 evra, pojedine brokerske kuće im uveliko nude otkup obećanih akcija za 800 evra! Javljanjem na jedan od takozvanih slobodnih brojeva (koji počinju sa >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << 0900), saznali smo da je neidentifokovana brokerska kuća voljna da „učini” građanima koji nemaju strpljenja, ne veruju u vrednost akcija, ili im, iz nekog razloga – „gori pod nogama”, i da njihov akcijski „poklon paket” preuzme, a da im zauzvrat isplati po 800 evra!
Za to je neophodno da potencijalnim kupcima dostave potvrde Agencije o pravu na akcije, ili da im na osnovu njihovih ličnih podataka omoguće uvid u spiskove budućih akcionara u Agenciji za privatizaciju. Nakon sklapanja ugovora i davanja saglasnosti za čitavu operaciju, kupac uplaćuje 800 evra u dinarskoj protivvrednosti na tekući račun prodavca.
Budućim akcionarima usluge nude i razne agencije za finansijsko posredovanje i konsalting koje koriste to što mnogi nisu nedovoljno upućeni, kao i to što su berzanski posrednici uglavnom u Beogradu, Novom Sadu i u nekoliko većih mesta. Za pomoć u povezivanju s berzanskim posrednicima, koji jedino mogu da, u ime akcionara, trguju na berzi, otvaraju vlasničke račune, odnosno namenske račune u banci na koji bi „legle” pare od prodatih akcija, razne savetodavne usluge koje bi se odnosile, pre svega na izbor trenutka za prodaju tih papira, ove agencije naplaćuju proviziju u iznosu od tri do pet odsto vrednosti akcija.
Bez osnovnih znanja iz bukvara akcionarstva, građani su idealna meta za mešetare koji uspevaju da ih raznim obećanjima obrlate da za male pare prodaju svoje blago. To se posebno odnosi na vlasnike besplatnih akcija firmi čije realne vrednosti mnogi nisu svesni, pa žele da ih prodaju što pre po bilo kojoj ceni, sledeći logiku „lakše konju bez samara”. Pri tom je teško poverovati da bi neko prodao automobil, stan ili luk na pijaci, a da se prethodno ne raspita o kretanju cena na tržištu i pokušao da ostvari najbolju.
Onima koji nisu shvatili da to što su akcije dobili besplatno u procesu privatizacije ne znači da one nemaju vrednost, često se olupalo o glavu, jer su prodali svoj imetak ispod realne vrednosti, odnosno najbolje tržišne cene, pa se zbog toga docnije ljute na berzu, brokere, prete sudom, a u stvari bi trebalo da se ljute na same sebe.
Sigurno da svako može i treba slobodno da raspolaže svojom imovinom, ali bi budući akcionari trebalo da imaju u vidu činjenicu da su akcije koje će im biti raspodeljene, vlasnički papiri elitnih srpskih kompanija, takozvanog porodičnog blaga, ili blu čipova. To znači da su, iako besplatno stečene, potencijalno veoma vredne i da ne bi trebalo žuriti s njihovom prodajom. Sama činjenica da neki dobro upućeni berzanski mešetari nude 800 evra, a konsalting agencije, razne usluge akcionarima za „masnu” proviziju, i to pre nego što su akcije uknjižene na vlasničkim računima građana, govori da je reč o kapitalu za koji se procenjuje znatno veća cena kad se pojave na tržištu.
Građani koji su spremni da poveruju u priču da „akcije ništa ne vrede” i da ih treba što pre raskrčmiti, trebalo bi da se upitaju zašto su onda oni koji su daleko upućeniji u berzanske rabote, poslovanje i potencijale emitenata spremni da i pre tržišne provere plate 800 evra.
Nije zgoreg podsetiti na primer iz Crne Gore gde su investitori, koji su u poslednjem tromesečju 2004. godine uložili oko 5.000 evra u kupovinu akcija tog emitenta, krajem 2005. godine posedovali kapital vredan od oko 77.000 evra!
Budući akcionari ne bi trebalo da gube iz vida ni činjenicu da u tržišnoj ekonomiji svako mora sam da vodi računa o sopstvenom interesu, jer ne može da očekuje da će država ili neko drugi o tome brinuti, niti mu nadoknaditi štetu nastalu zbog pogrešnih odluka. Svest da poseduju mnogo vredniju imovinu nego što su prvobitno verovali posebno se probudila nakon što je država svoj paket s akcijama Apatinske pivare, maja 2002. godine, prodala po pojedinačnoj ceni od 11.300 dinara, što je od tada i važeća cena na berzi, dok su nestrpljivi mali akcionari, nekoliko dana pre toga, akcije istog emitenta naplatili po 1.350 dinara.
Usledio je oprez mnogih prilikom davanja naloga za prodaju akcija berzanskim posrednicima, pri čemu, ipak, nije mali broj onih koji traže pomoć tek kad se transakcija na njihovu štetu obavi. U takvoj situaciji nema mnogo koristi od naknadne pameti i žalbi, što znači da vlasnici moraju sami da brinu o sopstvenom interesu i imovini, jer cenu grešaka i loše procene uvek sami plate.
.jpg)
